A Legacy of Violence je do ovog trenutka jedan od najvećih projekata u katalogu izdavača Mad Cave Studios. Ovde govorimo i o obimu – u pitanju je maksi serijal od dvanaest brojeva koji su izlazili tokom godinu dana od proleća 2023. do proleća 2024. godine, sa poslednjom, trećom kolekcijom izbačenom u julu – ali i o imenima koja su strip radila. Već sam u više navrata pisao o Mad Cave Studios kao o firmi hvalevrednog svetonazora i prakse da gradi sopstveni talenat umesto da se nada da nekakvim trikovima, ili makar samo nekakvim STRATEGIJAMA, privuče etablirane autore u svoj tabor. Veliki broj stripova koje sam čitao u publikaciji ove kuće uradili su ljudi kojima to nije nužno bio prvi objavljeni strip-rad u životu ali im jeste bio prvi objavljeni strip rad izvan nivoa grassroots/ Do It Yourself partizanštine, formatiran kao profesionalno proizvedeni potrošački produkt, napravljen unutar infrastrukture koja podrazumeva urednike, ali i druge profesionalce koji su na manje glamurozne ali ne i manje važne načine delovi kreativnog procesa nastajanja stripa i njegovog sletanja u šake čitalaca.
Međutim, A Legacy of Violence je neka vrsta otklona od ovog pristupa, verovatno kao sračunat korak da se za stripove ovog izdavača osvoji malo više mesta u glavnotokovskom medijskom prostoru a i verovatno niko nije baš sasvim lud da kaže „ne“ kada mu se jedan cenjeni profesionalac kao što je Cullen Bunn ponudi da uradi horor serijal u dvanaest nastavaka. Bunn, valjda, ima i neku vrstu kompulzije da objavi po nešto kod baš svakog pristojnijeg izdavača u SAD, pa je morao da overi i Mad Cave Studios, i mada nemam utisak da je ovaj projekat napravio VELIKE talase (kritika ga je uglavnom ignorisala), radi se o prilično korektnom horor-stripu koji ne preteruje ni sa originalnošću ni sa filozofijom ni sa, jelte, nekakvom svežom ENERGIJOM, ali je više nego uslužnog kvaliteta i serviraće čitaocu sasvim korektnu količinu visceralnog užasa, teskobe, i dodatnih razloga da zatire naciste gdegod da na njih naleti.
Cullen Bunn, naravno, i jeste neka vrsta specijaliste za horor. Iako on piše stripove u veoma različitim žanrovima, a radio je i dosta mejnstrim superherojštine (doduše, unutar te superherojštine je dosta radio Venoma a koji svakako ima nezanemarljivu horor komponentu), horor projekti su praktično stalni deo njegovog portfolija sa raznim kraćim ili dužim serijalima za razne izdavače koji su se bavili raznim aspektima strave i užasa tokom svih ovih godina. Bunn je, uostalom, svoje ime i ugled u najvećoj meri i izgradio na ime horor-vestern serijala The Sixth Gun, jedne „weird-west“ epopeje od dobrih pedeset brojeva (za Oni Press) kakva je danas praktično nezamisliva i za etablirane autore a kamoli za ljude koji su u tom trenutku bili praktično novajlije u strip-industriji glavnog toka. The Sixth Gun pominjem jer je Bunn sa ovim serijalom u priču ubacio mnogo ideja, mnogo natprirodnih koncepata i simbolike, a takav pristup hororu se danas kod njega srazmerno retko sreće*. A Legacy of Violence je, recimo, uprkos vrlo „bolesnoj“ atmosferi i formatiranju glavnog negativca kao maltene demonske manifestacije na Zemlji, zapravo sasvim „realistična“ priča – po senzibilitetu, ne nužno i po uverljivosti dešavanja – bez posezanja za natprirodnim i onostranim.
*a pominjem ga jer iduće godine treba da izađe nastavak, The Sixth Gun Reborn, koji će Gunn ponovo raditi sa originalnim partnerom, Brianom Hurttom.
I, odmah da kažem, meni je zbog toga i draža. Bunn ume da piše i „natprirodno“ ali valjda sam ja tako nezgodno baždaren da mi i kod njega (kao i kod velikih prethodnika poput, recimo, Clivea Barkera) često deluje kao da „natprirodnost“ u temelju priče znači i da nema jasnih pravila, da se sve može „objasniti“ pozivanjem na magiju i natprirodno i to za mene često znači da sam horor gubi na snazi. Da banalizujem stvari do kraja, da bi narod razumeo, čim priča pokaže da smrt nije „kraj“ i da posle nje postoji nešto što bismo nazvali zagrobnim životom, u ma kojoj formi, dakle, da ljudsko biće i posle smrti može da misli i oseća, možda i da dela, to meni automatski uklanja jedan vrlo moćan, možda najmoćniji, motiv iz narativa. Ako smrt nije kraj, već samo tranziciona faza, strah od smrti više nije ono što bi trebalo da bude, po mom, jelte, konzervativnom i ograničenom shvatanju. I nije da nisam pročitao ništa u životu što mi je bilo dobro uprkos tome da je uklonilo strah od smrti iz jednačine, ali retka su TAKVA dela.
U tom nekom smislu, A Legacy of Violence me je odmah uhvatio i nije puštao jer se u njemu strava nalazi ne samo u smrti koja je konačna, neopoziva i neumoljiva, već u nasilju kojim do smrti dolazi, u sadističkom tretmanu ljudskog tela kao „materijala“ sa kojim se može raditi tako da osoba koju ubijate proživi nezamislivu agoniju, a sve u ime nekakve izvitoperene avangardne ambicije koju počinitelj ima. Sa ovim stripom Bunn dosta uspešno povlači vertikalu od JEDNE osobe koja je psihopata i kojoj nanošenje ogromnog bola drugoj osobi, ali i njena potpuna dehumanizacija kroz dekonstrukciju anatomije, donosi transcendentno zadovoljstvo, pa do čitavog društva, ili kulture u kojoj je psihopatski sadizam opravdan, prihvaćen i ugrađen u svetonazor na ime nekakvog mita o dosezanju viših evolutivnih stupnjeva u okviru daljeg razvoja ljudske rase.
Bunnov partner na ovom projektu je bio Andrea Mutti, italijanski majstor koga mi ovde više nego dobro znamo na ime njegovih radova za firmu Sergio Bonelli. No, Mutti radi stripove već duže od tri decenije i njegovi prvi profesionalni koraci su bili zapravo unutar superherojskog žanra (sa stripom DNAction za Xenia Edizioni), da bi na italijanskom tržištu zablistao radeći serijal Nathan Never. Od početka ovog veka vrlo uspešno radi za Amerikance, crtajući i za superherojske kuće kao što su DC i Marvel, radeći Star Wars stripove i G.I. Joea, ali i crtajući „ozbiljniji“ sadržaj, kao što su bili Vertigo serijali DMZ i The Executor. Za Image je prošle godie radio miniserijal o duhovima, Haunt You to the End, sa Ryanom Cadyjem i, gledajući taj strip, kao i A Legacy of Violence, mislim da je fer reći da je Mutti u ovoj fazi svog profesionalnog života podešen na horor frekvenciju nekih 300 posto. A Legacy of Violence nije strip bez svojih, jelte, nedostataka i manjkavosti, ali Muttijev crtež i kolor su od početka do kraja impresivno konzistentni, sa atmosferom pretnje, tenzije, mučnine, koju onda presecaju zbilja zastrašujuće scene nasilja. Ovo nije strip koji čitaoca štedi na vizuelnom planu, naprotiv, i prizori rastrgnutih tela ili, još gore, tela sa groteskno rearanžiranim delovima i organima su tu da zadovolje gore-hounda u vama, ali nemojte biti previše iznenađeni ako se neko iz vaše okoline zgrozi što ovo čitate.
Glavni junak ovog stripa je Nick, odnosno doktor Nicholas Shaw, još uvek relativno mladi lekar koji se nedavno zaposlio u bolnici u Atlanti. Incident koji se dešava sa – reklo bi se – psihotičnim pacijentom preti da ugrozi Nickovu karijeru pa se on već par nedelja kasnije zatiče u Hondurasu, gde se, radeći za Lekare bez granica, nada da provede par godina pomažući sirotinji dok se stvari kod kuće ne slegnu i on dobije priliku da nastavi sa radom u manje „terenskim“ uslovima. Godina je 1985, a što je važno ne samo da strip ne bi morao da pravi vratolomije vezane za mobilne telefone i generalno sve druge načine instant-komunikacije koju danas imamo, već i da bi se napravila ta spona sa nacistima koju smo pomenuli u uvodu.
Naime, A Legacy of Violence nije, rekosmo, preterano originalan strip, i ako ste gledali neke od klasičnih filmova poput Maratonca ili Dečaka iz Brazila*, generalna tema ovog stripa biće vam od početka jasna, poznata, možda i prijemčiva. Bunn se ovde drži jedne žanrovski već veoma ustaljene koncepcije o nacistima koji su, u svojoj potrazi za natčovekom, dopustili lekarima eksperimentisanje bez ikakvih etičkih granica, a gde je onda iživljavanje nad logorašima u stalnom testiranju granica ljudske fiziologije i anatomije u praksi dalo nula korisnih medicinskih uvida a svakako nije dovelo do, jelte, kreiranja natčoveka.
* svi ćemo se složiti da je ovo korektan prevod.
Bunn zapravo ne mrda ni milimetar od ovog koncepta, a što je ipak riskantno jer smo svi gledali neprebrojne filmove koji su ovu tematiku odvukli u čistu eksploataciju. No, A Legacy of Violence uspeva da ne bude Elsa: She-Wolf of the SS jer se ipak drži ozbiljnijeg tona i postoji napor da se izgradi zanimljiv ansambl doktora, Nickovih kolega unutar tima Lekara bez granica koji su svi došli u Honduras sa nekim svojim razlozima i trude se da pomognu iako oko njih počinju da se dešavaju sve užasniji incidenti gde ljudi ne samo da umiru nego umiru U UŽASNIM MUKAMA. Malo mesto koje nema ni policiju već samo lokalnog šerifa – veoma sumnjičavog prema gringo-lekarima – je suočeno sa nečim što deluje kao serijski ubica ESKTREMNO patološke provinijencije, a prisustvo lekara kao da je intenziviralo njegovu aktivnost… Sa svoje strane Nick shvata da mu suočavanje sa zastrašujućim scenama mučenih i ubijanih ljudi okida u sećanju flešbekove na stvari iz detinjstva kojih do nedavno nije bio svestan. Otkrivanje Nickove uloge u nečem za šta i on isprva misli da je samo serija skoro slučajnih incidenata za koje je odgovorna jedna mentalno obolela osoba je onda jedan od glavnih zamajaca narativa.
No, Bunn je definitivno imao bolje narative od ovoga. A Legacy of Violence, rekosmo, nije ni malo loš strip, i ako su vam prohtevi od horor štiva to da u svakoj epizodi vidite nešto brutalno i zastrašujuće, on to isporučuje. No, da na stranu stavim relativno nezgrapan tretman Hondurasa koji ovde više deluje kao nekakva provincija SAD, u strukturalnom smislu, ovo je definitivno nedopečen projekat. Dvanaest brojeva je APSOLUTNO preveliki format za priču koja bi znatno efektnije radila u upola manje epizoda, pogotovo kada postane jasno da lekari u priči figurišu više kao topovsko meso nego kao likovi koji će imati dubinu, možda i evoluciju. Bunn je kvalitetan profesionalac pa i kada poseže za klišeima i izlizanim dijaloškim rešenjima, to sve bude sasvim efektno, ali nema ovde nekog VELIKOG efekta, a uvođenje novih likova u minut do dvanaest, koji su onda značajni za rasplet stripa nikada nije sjajna taktika, pa tako ni ovde, bez obzira na to koliko scenarista sa njima spretno ume da radi. Završnica stripa je delom i zbog toga prilično smandrljana, sa dosta razvučenim razrešenjem i više akcije a manje emocija nego što bi bilo potrebno da se prizemlji ova konstrukcija podignuta na, rekosmo, ekstremnom sadističkom nasilju koje sasvim poništava ljudskost u svojim žrtvama.
Drugi vidan nedostatak stripa je taj glavni negativac koji je sa jedne strane na kraju plići nego što biste očekivali i zaista jeste tek obični žanrovski psihopata čije ideološko utemeljenje na kraju nije ni bitno jer on ne čini bogznašta zanimljivo da odbrani svoju filozofsku poziciju, a sa druge strane je formatiran kao skoro natprirodno efikasni ubica i natpirodno uticajni ubeđivač drugih da ubijaju, što u ovom stripu jednostavno ne prolazi. A Legacy of Violence je realističan, rekosmo, po senzibilitetu i čitalac se u više navrata bez ostatka pita je li moguće da ovi ljudi, doktori, obrazovani, pametni i neretko brojčano nadmoćni, tako lako padaju pod njegov uticaj i redukuju sebe na žrtve.
No, u grafičkom smislu, Mutti isporučuje horor koji ne greši. Dizajn glavnog negativca je već zabavan jer podrazumeva i svojevrsnu parodiju na „demonski“ kodifikovane negativce iz slasher filmova, a onda je i sva atmosfera u stripu savršeno BOLESNA na ime tenzičnog kadriranja, psihodeličnog kolora, likova koji su predstavljeni realistično ali onda u odsudnim trenucima njihova tela bivaju raskomadana uz neverovatnu surovost i potoke krvi. Leterer je ovde bio uvek pouzdani Rus Wooton i ko god da voli horor ovako brutalne provinijencije, gde je sama ljudskost na udaru, biće više nego uslužen na grafičkom planu.
A Legacy of Violence je strip od koga ne dobijate mnogo originalnog i koji ima određene probleme sa karakterizacijom i tempom pripovedanja ali koji je i dalje dobar horor-fiks za publiku koja pre svega traži brutalnost i nehumanost. Ako se nalazite u ovom opisu, možete skočiti do Mad Caveovog sajta da ovo sve pokupujete.
Za potrebe teksta korišćeni su kadrovi iz stripa
Copyright © Mad Cave Studios
Written by: Cullen Bunn
Art by: Andrea Mutti
Leterrer: Rus Wooton
Komentari čitalaca na portalu Goodreads
Strip je u prodaji na Amazonu
