Ratni zarobljenici koji nisu zaboravili da su ljudska bića – Ja, Rene Tardi, Ratni zarobljenik u Štalagu IIB

Žak Tardi (1946) jedan je od najcenjenijih francuskih strip autora starije generacije koji se u svom bogatom opusu kretao širokim prostranstvima od fantastičkih do realističkih priča uvek iscrtanih prepoznatljivim manirom koji spaja karikaturalne likove i gotovo fotografske enterijere i eksterijere.U svakom slučaju Tardijevo ime je bilo i ostalo garancija kvalitetnih stripova. I album „Ja, Rene Tardi, Ratni zarobljenik u Štalagu IIB“ potvrđuje ovu tradiciju. Reč je o koliko ličnom toliko i kulturološki važnom delu čiji je prvi tom objavio agilni beogradski izdavač „Darkwood“. U najkraćem, Rene Tardi, Žakov otac, rođen 1915.g, bio je jedan od 1.830.000 vojnika koje je zarobila vojska Trećeg rajha prilikom osvajanja Francuske 1940. godine; inače, album je deo serijala u tri knjige koji se bavi sudbinom još jednog zarobljenika, Žaka Granža, Reneovog posleratnog prijatelja.

Žak je od svog oca tražio da mu zapiše svoje uspomene što je 80 godišnji starac uradio koliko ga je sećanje služilo. Na osnovu tih zapisa i skica stvorio je ovaj strip; na svakoj tabli su tri crteža a prvi tom ima 180 strana. Na slikama otac priča sinu svoje doživljaje (obojica su nacrtana; otac kao 25-togodišnjak a Žak kao dečak), vodi sa njim dijalog, objašnjava mu neke termine i postupke a sin ponekad žali što, dok je otac bio živ, nije tražio da mu sve napisano razjasni pa neke pojmove i došavanja on ne ume da objasni čitaocima.

Rene Tardi (i njegov prijatelj Žak Granž) deo su istorijskog nasleđa koje su savremeni Francuzi zaboravili. Naime, kad se govori o II svetskom ratu govori se o porazu 1940.g, o kolaboracionistima i pokretu otpora te oslobođenju dok se o zarobljenicima koji su 1940. poslati u logore Trećeg rajha uglavnom ćuti kao da je njihovo stradanje sramotno. I sam Rene je svestan takvog statusa i o tome govori svom sinu. Njegova priča počinje neposredno pre rata: Rene je tenkista koji veruje u nadmoć francuske tehnike i sposobnost oficira ali ga činjenice brzo demantuju. Njegova jedinica luta bez plana dok izbeglice beže pred nemačkom vojskom. Ipak, Rene će ući u borbu, uništiti bar jedan nemački tenk a onda 22. maja 1940. biva zarobljen. Slede dugi marševi, okupljanja zarobljenika, ukrcavanja u stočne vagone i teško putovanje. Rene ne zaboravlja da pomene sve muke gladi, proliva, kiše i hladnoće, zbijenosti mnoštva ljudi u vagonima, batinjanja i maltretiranja kao i sopstveni bes prema ratu, francuskoj vojsci i oficirima, Nemcima… Teško putovanje završava se u Pomeraniji, odnosno u Štalagu IIB na Baltičkom primorju. U prostoru ograđenom žicom otvara se novi krug stradanja. Iznad svih događaja – od upisivanja u knjige i dobijanja identifikacionih pločica, smeštaja u barake, svakodnevnih prozivki i na minus 20 stepeni i njihovog konstantnog sabotiranja, trpljenja svakojakih poniženja do odlaska na rad kod lokalnih seljaka – iznad svega toga lebdi avet svakodnevne, životinjske gladi koja muči zarobljenike i opseda njihove misli u potpunosti.

Pored Francuza u logoru ima i Poljaka, Jugoslovena a kasnije stižu i Rusi; te zarobljenike stražari tretiraju kao niža bića i muče bez prestanka a isti status imaju i crni zarobljenici koje je Francuska mobilisala u svojim kolonijama. Dolazak zarobljenih Amerikanaca znak je opadanja moći Trećeg rajha i buđenje nada da će se ipak doživeti oslobođenje. Do tada, međutim, život protiče u stalnom traženju hrane, sklanjanju od kundaka i pendreka, prisustvovanju besmislenim ubistvima kao i neočekivanoj blagosti ponekih čuvara. Ljudskost se doživljava kao izuzetak a surovost i britalnost kao normalna lica zarobljenika, stražara, vojske i rata.

Sudbina Renea Tardija mučna je i strašna; njegova ispovest je neposredna i puna detalja, bez preteranih pouka, zaključivanja i mudrovanja što je, sveukupno, čini još uverljivijom i potresnijom. Žak Tardi se potrudio – i u svojoj nameru uspeo – da ne umiva crtež, da ne izbegava mučne scene (od prizora leševa kraj puta, batinjanja, čeprkanja po smetlištu do vojničkih i zaroljeničkih klozeta) već je dozvolio da slike daju oblik rečima odnosno da budu njihova adekvatna dopuna. Rečju, „Ja, Rene Tardi, Ratni zarobljenik u Štalagu IIB“ je ispovest koju neizostavno treba pročitati i tako se sresti sa sudbinama ratnih zarobljenika koji, uprkos svemu što ih je snašlo, ipak nisu zaboravili da su ljudska bića.

(„Dnevnik“, 2019.)