Put do pakla popločan je dobrim željama – Štrumpfovi 7

Kao i mnoge dobre priče i ova počinje krajnje bezazleno: dok Štrumpfovi grade most njihov vođa, Veliki Štrumpf, vredno radi u svojoj laboratoriji u nameri da stvori đubrivo koje će pojačati rast sarsaparile, omiljene poslastice malog plavog šumskog naroda. Ali, stvari krenu kako ne bi trebale i ogledna bela rada, zalivena samo jednom kapljicom đubriva, postaje ogromna, krvožedna biljka mesožderka koja zamalo da dođe glave svom tvorcu; da ne bi dvojice hrabrih Štrumpfova ova bi priča imala ne tako neuobičajeni tužan kraj. Jer, prisetimo se, mnogi su alhemičari, te preteče modernih naučnika, stradali što od sopstvene (nedovoljno spretne i oprezne) ruke što od vlasti koje su ih proganjale. Taj se usud preneo i na „prave“ naučnike kakva je, recimo, bila Marija Kiri ili one izmaštane, na primer, profesora Frankenštajna. Razvoj civilizacije oduvek je podrazumevao brojne žrtve a ni takozvana „industrijska revolucija“ nije u tome bila izuzetak. Ipak, blagodeti razvoja tehnologije koja će čoveku poboljšati život lako su zasenile stradanja onih koji su te blagodeti stvarali obavijajući ih plemenitim velom „žrtve za opšte dobro“. U vremenu uzleta moderne nauke, s kraja XIX i početkom XX veka, između progresa čovečanstva i naučnih istraživanja podrazumevao se znak jednakosti. Samo su se retki teoretičari usuđivali da ovaj aksiom stave pod sumnju; s druge strane, u „bezazlenim“ disciplinama kakva je umetnost sumnja u čovekovu moć da ovlada Prirodom i da u svoje ruke uzme božanske moći, uopšte nije bila retka, počev od  umetnički relevantnih dela, kakvo je već pomenuti roman „Frankenštajn ili moderni Prometej“ Meri Šeli (prvo izdanje 1818.g.), do bezbroj paraliterarnih tvorevima koje su uobličile jedan od standardnih modela nauče fantastike – poludelog naučnika; naravno, oštrica kritike progresa po svaku cenu u takvim instantnim tvorevinama dobrano je tupa ili je (najčešće) uopšte nema. Ipak, ovako ili onako, taj je obrazac ušao u opšte pojmove svetske kulture. Druga polovina XX veka, pod senkom atomskih pečurki, Hladnog rata i moguće Nuklearne apokalipse učinila je „široke narodne mase“ osetljivijim za probleme nauke i njene praktične primene. Uporedo sa povećanjem standarda Zapadnog sveta raste i svest o opasnostima moderne nauke i tehnike za životnu sredinu ljudi kojima donose boljitak. Zagađenje vazduha, zemljišta i vode, uništenje Prirode i neumereno trošenje njenih resursa otkrivaju se kao drugo, ružno lice progresa da bi se konačno došlo do, nekada huliteljskog a sada javno prihvaćenog, stava da nije svaki progres dobar, odnosno da njegova cena može biti prevelika. Kao svojevrsni kompromis različitih tendencija pojavljuju se ideje o „održivom razvoju“ koje su trenutno vrhunski domašaj ljudske visprenosti na ovom polju.

No, vratimo se Štrumpfovima koji sve ove dileme preživljavaju na svoj način. Jer, uvidevši da je njegovo đubrivo opasno Veliki Štrumpf šalje dvojicu plavaca da bocu sa opasnim sadržajem odnesu daleko, čak u pustinju. Lenjost i princip „lako ćemo“ vodi Štrumpfove do prve provalije u koju će (mada se jedan slabašno nećka) baciti otpad i lako se vratiti kući. Međutim, boca se razbila a kap đubriva pala u kljun male ptice koja će porasti, postati zla i otići da maltretira one koji su je takvom stvorili. Posledice – uništenje sela, skladišta hrane i rušenje mosta te egzodus plavaca od životne opasnosti i borba za opstanak, plus gubitak gaća jednog Štrumpfa – svakako su daleko veće od blagodeti koje bi dodatne količine sarsaparile imale za gladne stomačiće plavaca odnosno od napora potrebnih da se ode do pustinje i tamo bezbedno ostavi teret. U svoju odbranu svi mogu reći da su imali manje ili veće ali uvek dobre namere; samo, u tom slučaju dolazimo na teren stare mudrosti da je „put do pakla popločan upravo dobrim željama“. Konačno, pažnja i „zalaganje na času“ nagrađuju se još samo u nižim razredima osnovne škole. Kasnije se računaju samo rezultati a ne namere ili vreme utrošeno na njihovu (neuspelu) realizaciju.

Za Štrumpfove čitava muka sa zlom pticom završava se kako i treba – srećno, uz obilje gegova i verbalnih doskočica (u kojima, naravno, prednjači Mrgud). Mali  čitaoci su, uz vesele zgode i nezgode, dobili još jednu porciju pouka koje će im, možda, pomoći kad odrastu; na drugoj strani, sada već proverena istina da napredak tehnike nije bezazlen i bezbolan dobila je još jednu umetničku verziju. Ostaje nam nada da će se neki od moćnika koji upravo vladaju svetom setiti da je „jednom kada je bio mali“ čitao Štrumpfove (strip je iz 1968.g. a album je originalno objavljen 1969.g.) i navijao da pobede kreštalicu (ne svojom krivicom otrovanu), te da će odustati od lake zarade na novim proizvodima za koje se ne zna koliko su opasni. Jeste da je ta nada poprilično tanušna ali to je sve što nam ostaje pred nemilosrdnim raljama modernog života.

(„Dnevnik“, 2016.)