U službi propagande najjače zemlje slobodnog sveta – Rip Kirbi, peti tom

Peti tom sabranih avantura Ripa Kirbija, znamenitog posleratnog strip detektiva koga je stvorila strip legenda Aleks Rejmond (1909-1956), otkriće znatiželjnom čitaocu devet epizoda-avantura od kojih je ona poslednja u knjizi, „Lisica u kokošincu“, i poslednja koju je Rejmond (najvećim delom) nacrtao pre nego što je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Već ova činjenica traži pojačanu pažnju i dodatno „razgledanje slika“ koje će otkriti kako je crtač svoju vatrenu strast prema brzim automobilima preneo i na svog pulena: Kirbi u epizodi „Ruža razdora“, koja je pretposlednja u knjizi (i Rejmondovom životu), vozi brzi, ekstravagantni Mercedes (sa vratima koja se otvaraju naviše). Iz današnje pozicije ovaj detalj bi se mogao tumačiti kao zloslutna najava ali je u vreme originalnog objavljivanja kaiševa u dnevnim novinama (njih više od 200) verovatno bio tek mala igrarija crtača opštepoznatog po ljubavi prema sportskim kolima, lagodnom životu i lepim ženama. Ispunjenje ovih želja (osim, možda, lepih žena jer je bio u braku) Rejmondu nije bilo problem obzirom na velike honorare za strip koji je svakodnevno crtao. Prema pravilima posla on je uvek imao određeni broj unapred iscrtanih kaiševa tako da nije moglo da dođe do situacije da novi broj novina osvane bez nove „doze“ Kirbija. Ova je marljivost Rejmondovom poslodavcu, po njegovoj smrti (pošto je za sobom ostavio 21 urađen kaiš), dala malo vremena da potraži novog crtača, i „uvede ga u posao“ a da to čitaoci ne osete. Izbor Džona Prentisa pokazao se kao pravi potez jer je on uspeo da, u preostalim kaiševima poslednje epizode, uverljivo oponaša Rejmondov crtački stil a potom nastavi dalje i to sve do 1999. godine kada je preminuo!

U petom tomu Rip (skraćeno od Remington) Kirbi se kreće u svom već izgrađenom ikonografskom zabranu: od prepoznatljivih lokacija (Njujork, provincija, daleka topla mora) do njegovog viteškog ponašanja i uglađenih manira te lepotica koje uzdišu za njim. No, u epizodi „Oči Kismet Kilder“ i Rip će osetiti gorčinu neuzvraćene ljubavi kada postane žrtva prepredene lepotice koja mu se sveti za smrt oca; začudo Ripova „večita“ devojka, manekenka Hani Dorijan neće biti na vidiku jer su Fred Dikenson, koji je pisao scenarija, i Rejmond, koji je učestvovao u toj raboti, očito zaključili da ona „koči“ svog momka u akcijama pošto je zamišljena kao krhka, bespomoćna plavuša koja upada u nevolje. Sveprisutna Hani bi takođe otežala Ripovu rolu srcelomca koju i u epizodama ove knjige zdušno igra. Jedan od standarda serijala su i „nevaljalci-povratnici“ sa kojima se Rip iznova sreće i bori; ovog puta to je, u priči „Dijamantska groznica“, Mangler koji će iz Afrike stići u Englesku kako bi mladoj dami, čijeg oca je ubio, oteo dijamante ali, gle zgode, i Rip je u Engleskoj pa se njihovi putevi ponovo ukrštaju. I dobra Mama Kazino, muškobanjasta vlasnica kazina vratiće se na scenu u epizodi „Klopka za macane“ koja ima ingeniozni zaplet: muzičari svojim saučesnicima javljaju kojim putem idu bogati kockari svirajući specifične muzičke šifre u kojima se svaka sedma nota zamenjuje određenim slovom! Ali nevaljali muzičari ne slute da Rip zna note (jer svira klavir) i da će ih raskrinkati.

Priče o krotiteljima divljih mačaka na udaru kriminalaca, bogatoj naslednici koja kao siromašni kapetan uživa u plovidbi toplim morima, televizijskom komičaru koji će se nameriti na jednako duhovite nevaljalce mekog srca, prevejanim pljačkašima bankarskog sefa i prevarantu koji bogatoj usedelici prodaje svoj eliksir mladosti, nude uzbudljive akcije iscrtane precizno i rafinirano, sa ponekim kvadratom koji predstavlja Rejmonda kao odista izuzetnog crtača sa izvanrednim osećajem za odnose crne i bele površine, senki i punog svetla. Čak je i karikaturalno crtanje fizionomija nevaljaca (slomljeni nos, jaka brada, nisko čelo) sasvim simpatično i funkcionalno sred sveprisutnog „fotografskog realizma“. Otuda je svaka epizoda krajnje zabavna i zahvalna za čitanje i razgledanje.

Ono što, ipak, sa stanovišta kulturno-istorijskog odmaka od vremena nastanka, privlači najveću pažnju je epizoda „Dva muškarca i beba“ (objavljena krajem 1954. godine) u kojoj Rip i Dezmond, pokušavajući da spasu bebu (dete balerine i svrgnutog princa) iz ruku zlih (i kao kriminalci ružnih) činovnika-drugova iz Narodne republike Mitanije, uspevaju da, uz podršku ustanika, vrate pokorenom narodu slobodu. Aluzija na „potlačenost“ u komunističkim zemljama i vapaj za slobodom-demokratijom koje će im doneti najjača zemlja Slobodnog sveta, bolno je očigledna a čitava priča je u neskrivenoj propagandnoj službi. Upotrebljen je čak je i najpoznatiji politički reklamni trik sa grljenjem i zaštitom beba. Naravno, u vreme Hladnog rata i Gvozdene zavese trebalo je čitaocima, posebno onim mladim, na svaki način usaditi ideje o tome ko su dobri a ko loši momci i Rip Kirbi je, eto, dao doprinos toj „pravednoj“ borbi. Danas je ova priča zanimljivi anahronizam i podsećanje na jedan način podela sveta (koga su zamenile nove – ili mutacije starih).

(„Dnevnik“, 2016.)