U slavu veselog besmisla – Crne misli

Andre Franken (1924-1997) spada među najpoznatije i najznačajnije strip stvaraoce zaslužne za „bum“ francusko-belgijskog stripa u prvim decenijama posle II svetskog rata. Zapažen je već 1946.g. kada je od Žižea preuzeo rad na serijalu „Spira i Ćira“, razvijajući ga i nadograđujući sve do 1969.g. kada odustaje od daljeg rada da bi započeo novi serijal „Gaša Šeprtlja“ koji će ga učiniti svetski popularnim. Dogodovštine dobronamernog ali ne previše vrednog niti bistrog i spretnog administrativca u redakciji strip magazina punoj živopisnih karaktera osvojile su naklonost mnogobrojne publike koja se lako „prepoznala“ u liku glavnog (anti)heroja. Uprkos uspehu i slavi Franken nije mirovao niti se učaurio već je nastavljao svoja traganja: na jednoj strani to su bile vesele avanture čudne živuljke Marsupilamija dok je na drugoj, na prvi pogled, sasvim neočekivana pojava „Crnih misli“, stvaranih od 1977.g. tokom 1980-tih sporadično u kaiševima i geg-tablama za magazine „Spiru“ i „Fluid glacijal“; svi segmenti su sakupljeni u dva albuma, iz 1981. i 1984.g, „Crnih misli“ koji su kasnije objedinjeni u integral koji je objavio i beogradski „Darkwood“ u kvalitetnoj crno-beloj štampi i sa tvrdim koricama.

Kako im samo ima kaže, „Crne misli“ su – crne, tačnije crnohumorne, na šta poznavaoci Frankenovog preovlađujućeg optimističkog humora svakako nisu navikli (niti su tako nešto očekivali). No, svaka svetla strana ima svoju suprotnost – mračnu stranu. Teme crnih minijatura su različite, u širokom rasponu od ismevanja civilizacijskih parola i zabluda (o progresu) ili moćnika (vojnika, biznismena) koji svima „kroje kapu“ i sudbinu do slučajeva pojedinačne bezgranične gluposti/tupavosti. I tako se, jedna za drugom, nižu dogodovštvine biznismana koga ubija revolucionarni proizvod (na kome se štedelo na materijalu) ili drugog koji je zaradio milione od prodaje vojnih potrepština a strada jer nema dovoljno kola hitne pomoći, drčnih lovaca koji stradaju od nove vrste municije – Gaša ima pušku koja zečevima dobacuje šargarepe a sada sačma leti u glavu lovca – dok pompezni general umesto cigarete pali protivvazdušni projektil a njegov kolega vojskovođa komandujući juriš isuče mač u koji udari grom i – kremira ga. Na kraju svega, muve zahvajuju šupljoglavim ljudima što su im, uništivši se, ostavili gradove od lobanja. Ipak, nije sve tako crno: neka nova deca na spaljenoj zemlji uživaju u puštanju zmajeva napravljenih od ljudskih kostura razapetih na plastične folije! Naravno, na sreću (?), do tada je dug put na kome će bik kao trofeje pokupiti delove toreadora a general će (neuspešno) testirati sedište za katapultiranje u helikopteru a astronaut, pošto povuče vodu u toaletu, biti izbačen u svemir. Konačno, na nekoliko tabli obznanjuje se bezmalo nadrealistički užas do koga se pukim racionalizacijama ne može stići: tako plemeniti hranilac prica postaje njihov obrok dok branioci zamka na zidinama stradaju od neverovatne mašine zupčanika koja se uklapa sa rasporedom grudobrana na zidu i mrvi sve pred sobom! A da ništa nije slučajno i ima svoju predistoriju Franken će nas podsetiti (ingenioznom) porukom sa vrha astečke piramide tokom obreda žrtvovanja čupanjem srca, koga glasi: „Hej! Reci kožoderima da manje žderu, a više deru…“

Kao da sam strip nije dovoljan da oslika sveopšti besmisao, Franken iznad tabli u prvom albumu stavlja neologizme kakvi su „Pucanj u prazno ponekad je isto što i metak u čelo“, „Svetlo na kraju tunela nije isto što i voz koji nadolazi“, „Cepanje atoma nije za cepanje od smeha“, “Prekratiti nekome muke nije isto što i mučno nekoga prekratiti”, “Jeza u leđima nije isto što i ježa u leđa”, “Muva bez glave nije isto što i muve u glavi”, “Hraniti ptice nije isto što i biti ptičija hrana”. Franken možda tvrdi da je sve besmisleno ali i dodaje: važno da je veselo! Jer dok oni na začelju još lumpuju oni napred, gurani masom u leđa, bivaju nabadani na šiljke (civilizacijske propasti).

Kao što su Frankenove misli britke takve su mu i linije. Crtež je briljantan u svojoj preciznosti i svedenosti odnosno u besprekornom grafizmu kojim dominira crna boja jer su likovi uglavnom crni (kao da su na negativu crno-belog filma). U svaku sliku očito je uneto mnogo znanja i još više želje i strasti tako da svaka tabla fascinira pukim savršenstvom.

Rečju, “Crne misli” predstavljaju Frankena na vrhuncu umetničkih snaga i nesporno su remek-delo 9. umetnosti odnosno svekolike Umetnosti XX veka.

(“Dnevnik”, 2019.)