Spoznaja unikatnog, bezvremenog sveta – Ardalen

„Mi smo ono čega se sećamo. (…) Ali čovek koji ne pamti nije živeo“ ispisano je na korici knjige zagonetnog naslova „Ardalen“. „Sačuvaj svoje uspomene. One su sve što ti je ostalo“ peva Pol Sajmon citiran u toj knjizi. Sred ovakvih izjava i razmišljanja Migelančo Prado (1958), jedan od najosobenijih strip umetnika današnjice u Španiji ali i svetu, otvara lepezu priče koje čine knjigu/grafičku novelu „Ardalen“ originalno objavljenu 2012.g. U njoj će znatiželjni čitalac sresti obične i neobične, stvarne i nestvarne ljude i sudbine i suptilno biti uveden u nekoliko (paralenih) realnosti koje se, opet, stiču i preklapaju u par izuzetnih trenutaka koji potvrđuju nečije postojanje. Sabela, u svojoj ranim četrdesetim godini, posle par ličnih životnih poraza (gubitak posla, razvod), u prelaznom dobu pre ponovog početka (očekivanog razgovora za novi posao), traga za dedom koga, sem u pričama, nikada nije upoznala jer je otišao na Kubu i odatle se nije vratio. Put je vodi u planinsko selo i lokalnu kafanu u kojoj starci uz šoljicu kafe i razgovore troše preostale im dana. Na njena pitanja i molbu za pomoć oni će je, dok se Selija, vlasnica kafane mršti, šale radi uputiti do kuće čudaka Fidela koji je (navodno) preživeo tri brodoloma (pa ga, od „milja“, zovu Brodolomac). Sabela, puna nade, odlazi do Fidela ali susreće starca koji jedva da živu u stvarnom vremenu jer je ušančen u sasvim drugim svetovima u kojima i dalje razgovara sa osobama iz svoje prošlosti; Fidel (to mu nije stvarno ime), ni u šta nije siguran a čak i ako se doseti kakvog događaja, isti brzo zaboravi.

Početni neuspeh neće pokolebati ustreptalu Sabelu jer je njena potraga koliko rezultat neurotičnog odgovora na krah sopstvenog života toliko i način da se frustracije iz detinjstva prevaziđu pa da ona, izlečena, krene (uprkos lošim iskustvima i odmaklim godinama) ponovo u novu budućnost nadajući se (naj)boljem. Zato žena nastavlja da odlazi do Fidela i da sabira fragmente njegovih nesigurnih, ponekad i prevrtljivih sećanja. Ovakav razvoj događaja jača podozrenje staraca koji u tome vide opasnost za sopstveni učmali život. Većina se, ipak, zadovoljava samo gunđanjem ali ne i Tomas čija se zloba hrani onim što vidi i, još više, apatijom ljudi koji ga okružuju i koja ga, konačno, tera u fizičko nasilje sa fatalnim ishodom.

Ipak, uprkos svim ustaljenim, prepoznatljivim obrascima i zakonitostima trivijalne egzistencije, u kulminacijskom/katarzičnom trenu priče dešava se čudo – spoj dve fantazija. Fizička realnost, materijalni zakoni uzroka i posledice biće poništenu u trenu kada starčevu opsesivnu fantaziju – let/plivanje kitova iz šume eukaliptusa kroz plava nebesa – ugleda i Sabela. Tada se za to dvoje ljudi otvaraju metafizička nebesa, obznanjuje se nadmoć i superiornost duha (i duše). Pred tom spoznajom sve materijalno postaje trivijalno, prolazno, nebitno i nedovoljno dostojno pravih (ispravnih) ljudi sposobnih da otvore oči i sagledaju svoj svet upravo onakvim kakav jeste ali, isto tako, i da vide sve druge svetove sa kojima se on prepliće tvoreći onaj ultimativni, singularan, u kome prošlost, sadašnjost i budućnost jednovremeno traju.

Pradova je priča jedna od onih velikih, ozbiljnih i svevremenih. To što je ispisana i iscrtana u formi stripa ne oduzima joj ništa od kvaliteta. Prado je svetlosnim godinama udaljen od oveštalih, korporacijskih strip šablona i suvereno predstavlja strip kao medij bezgraničnih potencijala. Njegovo pripovedanje uverljivo je kako u scenama u kojima je sve jasno i očigledno tako i u onima koje delimično otkrivaju tajne ili nagoveštavaju njihova postojanja. Nelinearnost priče zajedno sa oneobičavanjem stvarnosti i mešanjem raznih vremena gradi hipnotišuću atmosferu koja čitaoca ostavlja bez daha. Povremene dokumentarističke pauze (citati dokumenata, novinski članci, intervjui, faksimili karata…) pojačavaju realističku uverljivost ali i gotovo magijsku opčinjenost natprirodnim prikazanjima. Prado majstorski koristi snagu slika i njihovog kolora da bi upotpunio reči odnosno da bi onim što se vidi digao priču na novi nivo, nivo primarne opinjenosti prizorom koji je izvan iskustveno-realnog. Jer, koliko god da je briljantno prikazivanje facijalnih mimika i grčeva još je imresivnije njegovo slikanje prizora pod morem preplavljenih svetlom koje nije od ovog sveta. Koliko god bili slikarski besprekorni (minimalistički) prizori čaša na stolu još su impresivnije neobične, fantazmagorijske ribe koje plivaju po vazduhu Fidelove kuće. Konačno „izmirenje“ svetova može se videti u prizorima jarkih jesenjih krošnji i impozantnom (gotovo arhetipskom) plivanju kitova kroz vazduh.

Rečju, „Ardalen“ (što je ime vetra koji dolazi s mora i prodire u unutrašnjost kopna noseći mirise soli i joda) čudesan je spoj slike i reči zapitan nad tajnama postojanja u fizičkoj stvarnosti i metafizičkoj nadrealnosti i kao takav uzbudljivo je remek-delo svekolike Umetnosti kome treba pokloniti punu pažnju.

(„Dnevnik“, 2019.)