Marjane Sartrapi: Piletina sa šljivama
izdavač za Hrvatsku Fibra, 2015.
Marđan Satrapi gradi veliki deo svoje strip-karijere na autobiografskom i zavičajnom nasleđu. A kako i ne bi, kada je deo egzotične etničke i političke pozadine koja je ujedno i neizmerno plodotvorno tlo za stvaraoce različitih medija. Implementacija ideja egzotičnosti persijske kulture, rame uz rame sa direktnim isticanjem brutalnosti režima muslimankih fundamentalista koji tom zemljom vladaju već decenijama, je recept koji je pokazao svoje rezultate već više puta. A popularnost te tematike je pomogao u prvom redu upravo Satrapijevoj, koja je na tim temeljima ovenčana brojnim festivalskim nagradama. A tema islamskog fundamentalizma nasuprot bogatstva te vekovne kulture nekako već duže vremena ne izlazi iz fokusa javosti, uprkos relativno kratkotrajnih pokušaja balkanskih ekstremista da ukradu svojih pet minuta slave. Satrapi je u Angilemu ovenčana nagradom za Persepolis, svoju najpoznatiju grafičku novelu o odrastanju u Iranu i emigraciji u Evropu, i već tada je fokus svetske javnosti ponovo prešao na ovu tematiku nasuprot već utihnulih balkanskih ratova. Nemirno more Helene Klakočar, sa tematikom migracije pred ratnim vihorom pokojne Jugoslavije, je u velikoj meri zanemareno upravo zbog pojave ovog prvenca Marđane Satrapi. Ona veliki deo svoje popularnosti duguje i izdavačkoj kući L’Association, pod čijim je patronatom objavila skoro sve svoje grafičke novele, pa se tako našla u društvu danas popularnih autora poput Trondhajma, Davida B., Kilofera i brojnih drugih. „Sveto trojstvo“ Marđane Satrapi, Persepolis (Fabrika knjiga 2007/8), Broderies i Piletina sa šljivama (Fibra 2015) su odskočna daska za ovu autorku, koja se zadnjih godina u većoj meri bavi filmom i dečijim knjigama. Nakon sjajne ekranizacije Persepolisa, nešto manje uspešnog filma Piletina sa šljivama, Satrapi se oprobava kao režiser u La bande des Jotas i The Voices. Sa Rajanom Rejnoldsom u glavnoj ulozi, The Voices je premijerno prikazan na Sandensu, ali i pored veoma dobrih kritika nije stekao veću popularnost među publikom.
Piletina sa šljivama (L’Association 2004) je ostvarenje koje vraća fokus autorke u svoju otadžbinu, i gde se opet revitalizuje tema njene porodice i drevnosti persijske kulture. Istinu govoreći, Piletina je izvanredno i domišljato ostvarenje. Bez preteranog razvlačenja radnje, autorka je iznela naraciju kroz 80-ak strana, pružajući tačno dovoljnu dozu persijske kulture, porodičnih odnosa i narativnih preokreta.
Piletina sa šljivama prati poslednjih osam dana života autorkinog ujaka, umetnika i poznatog svirača tara, kome u stripu daje ime Ali Naser kan. Ostaje nam samo autorkina reč da je to stvarno ime njenog rođaka, ali je sasvim jasno da je Satrapi velike delove svoje naracije romantizovala. Na početku novele, kao veoma cenjen i poštovan umetnik Ali Naser kan pokušava da nađe zamenu za polomljeni tar, autentičan persijski muzički instrument, te nakon brojnih neuspeha donosi odluku da legne u krevet i umre. I nakon osam dana anđeo smrti zaista i dolazi po njega. To sve saznajemo već iz prvih 18 strana stripa. Ostatak novele je rezervisan za njegova razmišljanja, prisećanja, odnose sa ukućanima i hronološke skokove u oba smera, a sve u toku tih osam dana svesnog samoubistva. Kako vreme odmiče, vidimo Ali Naser kana kako kopni pred očima porodice, a njegova razmišljanja postaju sve nepovezanija i dementna kako se odmotava klupko ka kraju života. Zapravo je fascinantno kako je Satrapi uspela da na veoma ograničenom broju stranica, u poglavljima koja su podeljena po danima na samrtnoj postelji, unese tako veliki broj različitih motiva. Da pobrojimo neke od njih: odnos sa decom, sudbina dvoje od četvoro dece, odnos sa ženom, propuštena ljubav, odnos sa bratom, okretanje ka muzici, odnos sa majkom i njena smrt, razgovor sa anđelom smrti, klasna raslojavanja u Iranu… I naravno, piletina sa šljivama, omiljeno jelo Ali Naser kana, koje mu je majka spremala u mladosti.
Piletina sa šljivama je duboko tragična priča, bez hepi enda, koja svoju kulminaciju doživljava upravo u prikazu osmog dana na samrtnoj postelji glavnog junaka, gde čitalac biva suočen sa zaokruženim prikazom promašenosti života i najvećim bolom Ali Naser kana koji ga je i učinio poznatim i talentovanim sviračem tara.
Ekranizacija Piletine sa šljivama, iako služi na čast originalnom delu, nosi nekoliko značajnih razlika. Iako je nastao pod budnim okom autorke, film ipak nosi daleko manje elemenata kulture i politike Irana od originalnog dela. Česta zamerka je da film ima suviše malo animiranih segmenata, za razliku od ekranizacije Persepolisa. Ali možda kao najveća zamerka se može istaći odluka da se tar zameni violinom. Tar je autentičan persijski muzički instrument. Možda i jedan od najautentičnijih odlika muzičke kulture ove drevne civilizacije. Iako mu se poreklo gubi u istoriji, uglavnom se uzima da je nastao na prostoru Persije u XVIII veku. Muzičari koji izvode na taru su i danas veoma cenjeni u Iranu, a sam instrument je doživeo brojne varijacije kako u regionu tako i u svetu. Azerbejdžanski tar, nešto drugačijeg oblika i sa 11 žica, se takođe uzima kao epigon originalnog persijskog tara i nastao je približno 1870. godine. Samo ime tara vuče poreklo od persijske reči za nit ili žicu, a uticaj ovog instrumenta na globalnom nivou se može videti i u korenu reči –tar u instrumentima poput gitare ili sitre.
Marđan Satrapi, evropski autor grafičkih novela i filmova, nosi Persiju duboko u sebi, i to je prisutno u Piletini sa šljivama, bolnoj i tragičnoj priči. Satrapi pati za Iranom kakav je mogao biti, a ne kakav je postao i iz kakvog je pobegla. Ali Naser kan nosi patnju u sebi, i zato tako dobro svira tar. I zbog te patnje i umire. Žive patnje i polomljenog tara.
Treća knjiga „Torgala“ pokazuje kako su autori promišljeno i precizno gradili svoju sagu o crnokosom Vikingu vanzemaljcu, njegovoj porodici, prijateljima i neprijateljima, mešajući žanrove, njihove obrasce i ikonografije.
„Džeremaja“ je u epizodama iz ovog toma već potpuno formiran serijal (započet 1979. godine) koji Herman suvereno vodi uspevajući da u osnovnu postavku priče.
Kirihito Sanka, prvobitno objavljen u magazinu „Biggu Komikku“ ’70-’71, predstavlja idealan primjer Tezukine sposobnosti da se prilagodi novim strujanjima i evoluciji mange.
Modesti Blejz, fatalna crnka, senzualna i smrtonosna, hrabra i nezavisna, pronicljiva i strastvena, prefinjena i skromna jedna je od ikona popularne kulture XX veka.
