Da li se sećate tinejdžerskih dana? Otuđenost od sveta i supa hormona koja okolinu čini krivom za sve, dok niko ne razume te mlade ljude. Roditelji su površni, i brinu više za formu ponašanja tinejdžera nego za suštinu misli koje im se kolaju u glavi. Profesori su tek posebna priča. Svaki poznanik iz škole je najbolji prijatelj i najveći neprijatelj – u zavisnosti od doba dana i vremenskih prilika. Ova tema je jedna od najzahtevnijih u miljeu kojom se bavi posebna vrsta devete umetnosti, koju poznajemo pod zbirnim imenom slice of life. Ti komadići života, istiniti ili izmišljeni, su ovekovečeni u stripovima koji s razlogom mogu poneti ime grafičkih romana. Upravo tako možemo opisati Skim, strip Kanađanki japanskog porekla Mariko i Džilijan Tamaki, rođaka odraslih u Alberti. Skim je relativno poznato ostvarenje iz sveta stripa, a odnedavno i čitaoci iz Srbije i regiona mogu da se upoznaju sa njim zahvaljujući izdanju novosadskog Komika.
Mariko Tamaki (1975) je nakon pisanja scenarija za Skim postala poznata spisateljica, dok je pet godina mlađa Džilijan ostvarila zavidnu karijeru kao ilustrator i živi u Njujorku. Međutim, u vreme nastanka Skim (2008) ove dve mlade autorke su još nosile živa sećanja na tinejdžerske dane devedesetih i nepravednost sveta u očima adolescenata. I to se oseća tokom celog stripa. Rođake Tamaki su u velikoj meri bazirale ideju za nastanak svog najpoznatijeg grafičkog romana na plećima „starijeg brata“ – Sveta duhova Danijela Klouvsa. Klouvs je devedesetih odškrinuo vrata ovom podžanru stvarajući grafički roman koji je ekranizovan 2001. godine, čime je popularnost žanra vrtoglavo porastao. Svet duhova uživa značajnu popularnost i u krugu poznavalaca stripova u Srbiji, a Komiko je od 2011. objavio dva izdanja ovog grafičkog romana. Svet duhova prati kratak period u životu dve tipične američke tinejdžerke iz šablonskog okruženja neimenovanog provincijskog gradića. Inid i Rebeka se kreću tim okruženjem poput duhova, otuđene od okoline i ispunjene nelagodom s kojom se svaka od njih nosi na svoj tinejdžerski način. Klouvs je grafički oblikovao Svet duhova jednostavnim crtačkim stilom, a da bi pojačao utisak maglovljenja u kome se nalaze ove dve tinejdžerke i opravdao naslov ceo roman je okupao monohromnim plavim tonom.
Dok je Klouvsovo remek-delo postajalo sve popularnije, Aleks Robinson je stvarao svoj „komadić života“, grafičku novelu na prvi pogled zbunjujućeg naslova Box Office Poison (Ofucani holivudski film, Fibra, Zagreb 2009). Robinson je napravio daleko širi presek života grupe prijatelja i poznanika, suočavajući ih sa svojim malim pobedama i mnogo češćim porazima. Za razliku od Sveta duhova, Robinsonov roman se bazira na zrelije adolescentske godine, tačnije na period nakon studija, gde se svi suočavaju sa punim značenjem reči „život“. Međutim, ono šta povezuje ova dva grafička romana su nestvarnost okruženja i nemogućnost glavnih aktera da se povežu sa svetom. Dok Klouvs oslikava dve tinejdžerke koje indiferentno traže svoj put i tragaju za smislom, Robinson opisuje grupu zrelijih ljudi koji su svoje usmerenje već odabrali, nerado preuzimaju uzde svog života i suočavaju se sa svim lošim izborima koje taj život donosi.
Rođake Tamaki su osmislile Skim pod snažnim uticajem Sveta duhova, a sudeći po opštoj atmosferi u romanu nije isključeno da su bile dobro upoznate i sa Ofucanim holivudskim filmom. Roman prati Kimberli Keiko Kameron zvanu Skim i prelomne adolescentske trenutke u njenom životu daleke 1993. godine. Autorke su dale omaž autentičnosti na taj način, jer je reč o godini kad su obe bile u srednjoj školi ili na njenom pragu. Proći će tri godine od radnje u Skim kada će Placebo ispevati Teenage angst i dati svoj pečat ovoj noćnoj mori odrastanja stihovima „Since I was born I started to decay. Now nothing ever ever goes my way„. Junakinja Mariko i Džilijan Tamaki se lako može prepoznati u ovim stihovima. Skim je nastao deceniju i po nakon događaja opisanih u stripu, ali se može naslutiti duh tog perioda, dok je s druge strane originalan u svojoj univerzalnosti. Keiko Kameron može biti bilo koja poluizopštena tinejdžerka iz bilo kog kutka zapadne civilizacije – danas ili pre koje decenije.
Skim je gotik vikanka, sa rukom u gipsu, nezadovoljna sobom, izgledom, okruženjem, majkom, profesorima, prijateljima… Lista je podugačka, ali ukratko reč je o osobi kojoj je sve bljak i ne smatra da je to njena krivica. Ipak, u njenu odbranu, postoji i alternativa koju Mariko i Džilijan savršeno opisuju: grupacija „trendseter“ devojaka, takozvanih „popularnih faca“, lepih koliko i ispraznih ali svakako dominantnih u nemilosrdnom lancu ishrane srednje škole. Jedna od njih raskida sa dečkom, koji potom izvršava samoubistvo. Time Mariko i Džilijan formiraju centralni događaj oko koga grade svoj roman, daleko konkretnije od namerne ispraznosti Sveta duhova. Skim se suočava sa daleko većom dozom nesigurnosti i dilema nego Inid i Rebeka. Pored tipičnog adolescentskog teenage angst u vidu depresivnih epizoda, priča o samoubistvu i tipične netrpeljivosti i nerazumevanja, Skim se suočava sa homoseksualnim epizodama usmerenih ka profesorki. Daleko od toga da zaljubljenost nije uzajamna. Profesorka Arčer uzvraća osećanja, ali su kod nje ulozi daleko veći. Njeno suočavanje sa tom epizodom, odnosno izbegavanje kontakta, kao i Skimino suočavanje sa nestankom jedine osobe za koju je osećala da je razume, u potpunosti su robinsonovski element u romanu. Junakinja oseća tu nedorečenost koja je okupira daleko više od nastojanja okoline da akcenat stavi na samoubistvo učenika iz škole. Paradoksalno, zahvaljujući dubljem uvidu u tragediju mladića koji je oduzeo svoj život upravo zbog, kako se ispostavlja, prikrivene homoseksualnosti, Skim daleko bolje razume tu situaciju od okoline i kvalitetnije se suočava sa njom. Skim i pored adolescentskih brodoloma reaguje na svet daleko zrelije od Inid i Rebeke iz Sveta duhova, i samo želi da svoje tranzicije pregura samostalno. Njeno „I hate you – Everyone“ ispisano stopama na snegu nije vapaj upomoć, već želja da bude ostavljena na miru da samostalno isceljuje rane. A zar to nije deo odrastanja? Da naučimo da sami bijemo svoje bitke, bez sažaljevanja, držanja za ruku i ispraznih floskula kojima razni savetnici zasipaju nezainteresovane adolescente.
Džilijan je oslikala Skimin svet u crno-beloj tehnici i nije se upuštala u eksperimentisanje sa kolorom poput Klouvsa. Ipak, ostavila je sopstveni pečat u čestom razbijanju panela i brisanju granica između njih. Ujedno je uspela da na pojedinim segmentima postigne zavidan efekat koristeći table na kojima je redukovala korišćenje tuša, kontura ili senki, ilustrujući tinejdžerski svet koji se utapa u belinu papira i bledi, odsecajući na taj način Skim od fizičke realnosti okoline.
Skim je, najšire moguće posmatrano, strip. Može mu se prišiti epitet grafičkog romana, pobliže ga definisati kao slice of life tinejdžerskog odrastanja. Ali, možemo ga posmatrati i kao udžbenik. Tinejdžeri iz njega mogu mnogo toga naučiti o sučeljavanju sa problemima sa kojima se susreću, dok starijoj generaciji ne bi škodilo da se podseti da su te iste sumnje, strahovi, depresivne misli i izopštenost nekada davno bili sastavni deo njihovih života. Skim može ublažiti taj generacijski jaz i pomoći nam da se malo bolje razumemo.
„Saga“ se, u drugom tomu, potvrđuje kao precizno profilisan i realizovan strip jasnog utemeljenja u žanrovskim obrascima koji ima dovoljno potencijala da se razvija u atraktivan serijal.
Pejo je svoje strpljenje i praktično dokazao: na koricama albuma (i jednoj sličici u njemu) stvarno je nacrtao 99 Štrumpfova koji igraju (jedan od njih naopako).
„Ken Parker“ je vrlo brzo stekao ugled valjanog vesterna „sa dušom“ i postao štivo na kome su odrastale generacije.
Strip – Rabinov mačakRemek-delo novog francuskog talasa koji kroz inovativnu naraciju donosi pregršt teoloških, egzistencijalnih I moralnih pitanja, poneki odgovor i dosta vedrine iz ugla jednog mačkaStrip je neuhvatljiva i
