Poručnik koji se ugledao na Bluberija – Mek Koj knjiga 1
Ilija Bakić
16. oktobar 2018.
Ono što u „Mek Koju“ pleni pažnju znatiželjnog čitaoca je vizuelni segment stripa.
Saga Briana K. Vaughana i Fione Staples
Jedan od najvećih poduhvata kome sam se predao prošle nedelje, putujući u Evropu, kako kakva izvidnica Srbije, bilo je da pročitam sve do sada izašle kolekcije serijala Saga Briana K. Vaughana i Fione Staples. Pričamo o trideset epizoda stripa koji je krenuo da izlazi davne 2012. godine i o kome sam negde pred kraj iste i pisao, impresioniran prvom pričom i siguran da će ovo biti strip što ćemo ga po dobru pamtiti i decenijama kasnije pominjati kao izvrstan primer autorskog rada koji istovremeno čekira sve moguće žanrovske kućice i legitimiše se kao autentično zabavno štivo.
U međuvremenu sam dobijao prijave da se Saga posle dobrog početka zarobila u meditacijama o porodici i dramama koje su zanimljive samo mladim roditeljima i bilo mi je interesantno da vidim jesu li Vaughan i Staplesova uspeli da održe meni prijatnu ravnotežu između kreiranja britke naučnofantastične avanture i promišljanja porodice kao jedne od najistrajnijih ali i najfražilnijih vrednosti modernog doba. Spojlr alrt: zapravo jesu.
Saga je jedan od prvih stripova (ako ne i sasvim sasvim prvi) koje je Vaughan krenuo da radi nakon što je odlučio da ga više ne zanima baktanje sa korporacijskim stripovima i da će od sada raditi samo autorski strip, za izdavače koji to podržavaju. Čovek koji je, pogotovo posle reputacije kakvu mu je obezbedio rad na Lost, mogao da bira šta bi da radi i kojeg superheroja da upari sa kojim (mogli smo da imamo toliko dugo željeni krosover između Betmena i Daredevila – najvećeg detektiva i najvećeg pravnika među superherojima!!! Vaughan je mogao čak i TO da dobije da je hteo!!) se odlučio, nesumnjivo i zbog toga što mu je pomenuti rad na Lost obezbedio solidnu finansijsku budućnost, da sve to batali kako bi se pozabavio sopstvenim kreacijama, stripovima rađenim po svojim pravilima, izraslim iz ličnih ideja. Drugi stripovi koje je Vaughan u međuvremenu radio su u velikoj meri potvrdili ispravnost ovog pristupa: Private Eye, We Stand on Guard i sada novi Barrier su svi jako dobro štivo, ali Saga je, čini mi se posle pročitanih 30 epizoda, ono po čemu će se najviše pominjati ova njegova životna i kreativna faza. Naprosto, radi se o delu kinematske ambicije, naslikanom na platnu samog kosmosa, a da Vaughan i Staplesova opet vrlo sigurno u rukama drže srž priče, razvojne lukove likova i spretno barataju nekolicinom ideja koje su im značajne.
Uostalom, kombinacija kosmičke opere i sapunske opere sa porodičniom tematikom u središtu nije tako neobična, nije li i sam Star Wars do incestuoznosti intimna priča o nekoliko bliskih rođaka i njihovim najboljim drugarima? Vaughan je dobro prepoznao ovo prirodno prijateljstvo između dva pseudooperska pseudožanra i odabrao najbolje od oba sveta. Tako je Saga sa jedne strane zadivljujuća i začudna kosmička avantura sa letenjem, pucanjem, egzotičnim društvima, rasama i institucijama i mada mislim da sam poređenje sa Mebijusom već ispucao pre tri godine, ono je i dalje legitimno tačno. Ne da Staplesova i Vaughan imitiraju Mebijusa, ali postoji tu jedan element maštovitosti koji ja vezujem za Žiroovo stvaralaštvo, jedne nestašne igre podsvesti kojoj je Francuz dopuštao da se pretoči u njegove radove a bez želje (ili potrebe) da se eksplicitno objašnjava zašto je ovo nacrtano baš ovako i kako je to u vezi sa nečim drugim u stripu, a koju prepoznajem i u Sagi i zato mi je ovaj strip i posle tri godine svež i zabavan na onom najnaivnijem, detinjem nivou okretanja naredne strane i uzdisanja pred novim, čudesnim prizorom, neobičnim bićem, halucinantnim krajolikom…
Ali s druge strane, Saga je strip koji sasvim eksplicitno promišlja i diskutuje porodicu kao ne samo resurs već i motiv za nečije sazrevanje i činjenica da sam ja, sredovečan čovek, intencionalno bez dece, sasvim solidno uživao u stripu koji se bavi borbom mladog para za svoje pravo da bude zajedno i uzgaja dete daleko od svetskih ratova ali i diktata tradicionalnih društava koja cene porodicu ali još više cene naciju, ta činjenica znači da su Vaughan i Staplesova ovde obavili odličan posao.
Saga se bavi mnogim sociopolitičkim motivima bliskim modernom dobu – od nasilja u porodici, pacifizma/ prigovora savesti (pogotovo u okvirima ratova koji su bazirani na istorijskim, tradicionalnim antagonizmima, često se vode preko proksija itd.), preko trgovine ljudima (koja nije samo prost zločin sa jednim počiniocem već kompleksan fenomen u kome žrtva često voljno učestvuje, njena porodica profitira itd.) i klasnih podela u postindustrijskim društvima, pa sve do onih najefemernijih: uticaja popularne kulture (i konkretno nečeg što se smatra šund umetnošću ili pukim šundom) na formiranje sociopolitičkih stavova. Ovde jako pomaže što se Vaughan užasno trudi da likove piše nijansirano, sa svešću da svaki od njih mora da ima i nedostatke ali i da evoluira i neke od njih ispravlja/ zamenjuje drugima i mada shvatam da je ovo strip koji će mnoge nervirati svojim eksplicitnim odmakom od tradicionalnog avanturističkog predloška gde akcioni heroj rešava stvari superiornom vatrenom silom i svojim post-maskulinističkim stavovima, fakat je da Vaughan ovde demonstrira majstorstvo kakvo imaju samo retke kolege i da je njegovo pripovedanje tako dobro, prirodno, tečno i zabavno da vam (ili barem meni) ni malo ne smeta primetna sociopolitička agenda u tekstu.
A što je odlika dobrih žanrovskih dela koja će pratiti pravila žanra onoliko koliko je potrebno da bi konzumenta držala uz sebe a onda odstupati od istih da bi ga još čvršće uhvatila, pa tako Vaughan vrlo komforno sebi može da dopusti da najmuževniji lik u stripu, naoko predviđen da bude klasični herojski agens radnje, većinu vremena provede u komi, da najseksepilniji ženski lik (koji, istina je, ima previše nogu da bismo mu pripisali klasičnu lepotu) bude mrtav skoro od početka, da se jednaka težina pridaje porodičnim razmiricama između protagonista (sitne prevare, navlačenje na narkotike da bi se lakše preživeo težak radni dan, slatka nastavnica plesa koja se mota oko tate) kao i klasičnim avanturističkim tropima (letenje kroz svemir, sukobi decenijama suprotstavljenih nacija, manijakalni ubica na putu interplanetarne osvete…) i da sve to kroz trideset epizoda deluje duhovito, ali i dirljivo, zabavno ali i napeto, baš kako i treba da bude. Staplesova, sa svoje strane ne prestaje da isporučuje kvalitetan, čist, dinamičan i veoma lično intoniran crtež koji i dalje ne pretenduje da se bavi tehničkim detaljima i važniji su mu opšti utisci. Oba autora pritom ne prezaju od vrlo „odraslih“ sadržaja (nasilje, seks, psovke…) a da to stripu zaista daje više odrasli ton nego što naginje nekakvoj eksploataciji namenjenoj nestašnim adolescentima.
Ja sam Sagom za sada vrlo zadovoljan, smatram da je uspela da tokom tri godine održi visok nivo kvaliteta i ispuni većinu inicijalnih obećanja i nadam se da će Staplesova i Vaughan da nastave istim intenzitetom sve do kraja, ma kakav on u njihovim glavama bio.
Za potrebe teksta korišćeni su kadrovi iz stripa.
Copyrigt © Image Comics, Brian K. Vaughan, Fiona Staples
„Saga“
Written by: Brian K. Vaughan
Art by: Fiona Staples
Uroš Smiljanić
Mehmed Krljić predstavlja: DJ Meho Show
Pročitajte još na blogu
Ratni zarobljenici koji nisu zaboravili da su ljudska bića – Ja, Rene Tardi, Ratni zarobljenik u Štalagu IIB
Ilija Bakić
15. april 2019.
Sudbina Renea Tardija mučna je i strašna; njegova ispovest je neposredna i puna detalja, bez preteranih pouka, zaključivanja i mudrovanja što je, sveukupno, čini još uverljivijom i potresnijom.
Robert Kramb
Tanja Mlađen
3. januar 2014.
“Ostaću zabeležen u istoriji kao sjajan umetnik. To će biti moja osveta.” I (p)ostao je, želeli mi to ili ne. Mizantrop, osobenjak, andergraund stripotvorac, buntovnik – šeširom i stripovima – gospodin Robert Kramb!
Pad grada zla – Torgal knjiga 2
Ilija Bakić
16. oktobar 2015.
Van Hameova priča puna je epskog zamaha, tajanstvenih sila iz drugog sveta i jakih ljudskih emocija što je zalog njene atraktivnosti i uzbudljivosti.