Ana Petrović rođena je 1989. godine u Beogradu. Završila je srednju Školu za dizajn i stekla zvanje tehničar dizajna ambalaže. Diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 2012. godine. Godinu dana kasnije završila je master studije na istom fakultetu – modul primenjena grafika, atelje grafika i knjiga, predmet ilustracija. Do sada je ilustrovala nekoliko knjiga, brošura i publikacija. Učestvuje na grupnim izložbama i sarađuje u raznim projektima.
Ana Petrović je autorka lika po imenu Toni Zec. Toni ima svoj profil na društvenoj mreži Facebook , gde Ana objavljuje ilustracije i stripove u kojima je Toni glavni lik.
Ljubitelj je muzike i pozorišta. U Narodnom pozorištu u Beogradu radi kao razvodnica.
– Kada se rodila ideja da kreiraš Tonija ? I zašto baš plavi zec?
Hm… Možda će zvučati kao da je autorka Tonija Zeca neka baba od 100 godina, ali odgovor na ovo pitanje je: „Ne sećam se!“. Nekako je nastao i nekako je plav. Zec je bio samo jedna od životinjica koje sam crtala po papirima, sveskama, knjigama, školskim klupama. Na sve strane su virile mede, ptice, slonovi, svinjice… Iz nekog razloga vremenom sam počela da crtam samo zeca. Često se provlačio u mojim radovima na fakultetu, rođendanskim čestitkama, u posvetama na knjigama… Ljudi su počeli da ga vezuju za mene. Često su mi prijatelji poklanjali sveske, priveske i čarape sa zečevima. Kad bi videli i samo nacrtane uši, kako izviruju od nekud, znali bi da sam tu bila ja. Vremenom je zec dobio i svoje ime, svoj karakter i svoju plavu boju, bez mnogo razmišljanja. Sve je nastajalo postepeno i spontano. Početkom 2013. godine rešila sam da Toniju otvorim profil na društvenoj mreži Facebook. Tu je dobio svoje prijatelje i tada je zapravo zaživeo. Crtam ga kadgod imam vremena i inspiracije. To mi dođe kao neki mali trening i ja uživam u tome. Nisam ograničena stilom, dimenzijama, vremenskim rokovima. Smeštam ga u svakodnevne, jednostavne situacije i zanimljivo mi je da pratim kako ljudi reaguju na njega. Toni se stalno razvija, kao i moje crtanje. Prošlog leta sam nabavila i jednog malog kunića, tako da dok crtam Tonija Zeca, pravi Toni mi skakuće po sobi i gricka nameštaj.
– Toni se razume u sve i svašta i smeštaš ga u razne situacije. Da li bi volela da svoje likove vidiš i u nekom drugom mediju (animiranom filmu, knjizi/albumu)? Da li bi prepustila svoje likove nekome ko bi ih implementirao u neki svoj rad?
Volela bih da vidim Tonija i u drugim medijima. Volela bih i da sarađujem sa drugim umetnicima, ali to je mač sa dve oštrice. Verujem da bi bilo zabave, ali i dosta neslaganja. Svako ima svoj stil, način rada i način razmišljanja. Za sad ga sebično držim pod svojim nadzorom, ali nikad se ne zna kako će se dalje stvari odvijati.
– Koje su tvoje omiljene knjige/stripovi iz detinjstva? Da li tvoj humor mogu da razumeju i mlađe generacije koje prilikom odrastanja nisu imali toliko dodira sa stripovima, časopisima za decu (npr. Tik-Tak, Veliko dvorište itd.)
Jedan od mojih omiljenih likova je Mumin. Njegova autorka Tuve Janson mi je veliki uzor. Stvorila je čitav svet Mumina i veliki broj likova. Tu su Mala Mi sa svojim vragolastim osmehom, gospođica Šmrc koja obožava svoje šiške, hatifnatovi koji stalno putuju i večno čeznu za nečim… Pošto porodica Mumin preko cele zime spava, pre nego što legnu u svoje krevete, tata Mumin prekrije luster čaršavom kako preko njega ne bi padala prašina. Uživam u takvim sitnim detaljima i trudim se da ih i ja smišljam i smeštam u svoje radove.
Pored Mumina tu je i naš lik Jajzi, kojeg je crtao Dobrosav Bob Živković. Bob je naš veliki porodični prijatelj i često nam dolazi na palačinke. Moja mama je radila u „Tik-Taku” i „Velikom dvorištu”. Kad sam bila mala i kad nije bilo ko da me čuva, vodila me je u redakciju. Oni su tamo svakog meseca smišljali novi broj, galamili, smejali se, svađali, a ja bih mirno sedela u ćošku, mlatarala nogama i igrala se sa svojim Polly pocket kućicama. Nisam mnogo obraćala pažnju na to što oni pričaju, ali pamtim tu galamu, energiju, „poštarku” Maju i visoke plafone. Ogromni sunđerasti Jajzi stajao je u sobi mog brata i mene. Pamtim kako se njegova crna boja vremenom isprala, pa smo ga brat i ja farbali temperom. Malo kasnije pojavile su se patike sa debelim, mekanim jezikom, takozvane skejterke. Pošto nisu bile kod nas da se kupe, moj brat ih je lično izrađivao tako što je sunđerom punio obične patike. I tako je Jajzi jednog dana ostao bez svog crnog sunđerastog dupeta.
Mislim da moj humor mogu da razumeju i generacije koje nisu odrastale uz ove sjajne časopise. Kada se Toni pojavio na Fejsu počela su da mi šalju poziv za prijateljstvo i deca. U prvom trenutku nisam bila sigurna da li da ih prhvatam. Ilustracije i stripovi jesu šareni i veseli, ali nisam znala u kom smeru će se tačno sve razvijati. Imam ilustracije koje se bave muško-ženskim odnosima, spominjem haltere i jajnike. Ništa nije vulgarno, ali ipak nije ni tipično dečje. Onda sam razmišljala kako sam ja kao mala gledala Simpsonove, što je crtani za odrasle, i čitala knjigu „Dobro drvo”. Postoje stvari koje su primerene i koje razumeju i deca i odrasli, svako na svoj način. Odlučila sam da dodajem i decu, ali sam ipak i postavila sebi neku granicu. Neću koristiti psovke i bezobrazluke, koristiću humor koji je prikladan i za mlađe i za starije.
– Koliko je internet promenio način na koji doživljavamo stripove, ilustratore, pisce? Neki strip autori popularni na internetu koriste društvene mreže da zarade nudeći majice, šolje i slično sa svojim likovima. Da li bi išla u tom pravcu?
Internet je sigurno dosta toga promenio. Na internetu ima mnogo podataka i čovek nema vremena kad to sve da pregleda. Ljudi uglavnom samo skroluju i letimično pregledavaju postove. Na društvenim mrežama dobro prolaze stvari koje su kratke i efektne. Primećujem da se sve manje gledaju video radovi, čak i oni koji traju po par minuta. Ako ih neko i pusti, retko kad ih pažljivo odgleda do kraja. Ilustracije i fotografije su ipak u prednosti. Crtež sa malo teksta privlači ljudima pažnju. Internet je primorao umetnike da budu jasni, sažeti i efektni u izražavanju. Meni ne pada teško da smišljam kratke stvari jer inače ne pričam mnogo.
Za sada nemam nikakvu zaradu od Tonija. Radim to samo zato što mi prija, mada pravo da ti kažem prijalo bi mi i da od toga nešto zaradim. Imam i takvih planova, ali kao što je Toni nastajao postepeno, tako će se i ti planovi postepeno razvijati. Mogućnosti su svakako velike, nadam se da će neke od njih biti i uspešno realizovane.
– Cici i Bik imaju svoje verne fanove u kojima se mnogi čitatelji prepoznaju 
Da li ćeš dodavati još likova u Tonijevim avanturama? Da li se tvoji prijatelji prepoznaju u tvojim radovima?
Bilo je takvih zabuna, ali to su zapravo sve delovi moje ličnosti koji su dovedeni do ekstrema. I ja umem da budem mrzovoljna i troma kao Biki, kojeg mrzi da ode u prodavnicu po mleko pa pije kafu s vodom. Sa druge strane sam taj Toni, koji je bezazlen i negde željan pažnje, i Cici koja je ah slatka… Mislim da svako u sebi ima nekog takvog lika. Pojavljivala se i jedna mačka, pingvin, baka, a planiram da ih ponovim još neki put.
– Ko su tvoji uzori i gde nalaziš inspiraciju?
Imam mnogo uzora i stalno nalazim nove. Moji uzori nisu samo ilustratori. Uzore nalazim i u muzici, pozorištu, radio-voditeljima, rođacima, babinim komšinicama… Uzor mi je i moj kunić Toni, koji se zavuče ispod police, gde mirno leškari i uživa po ceo dan. Inspiracija mi je bukvalno sve. Dovoljno je da se prošetam gradom, provozam trolom ili sretnem s prijateljima i sigurno ću uočiti nešto od čega može nastati strip. Mislim da nije bitno šta posmatraš, već kako posmatraš.
Teksas, četrdesete godine prošlog veka. Tyler Cross je iskusni plaćeni ubica i stručnjak za razne prljave poslove, i upravo mu je predočen novi zadatak – oteti 20 kilograma čistog heroina
Hermanov „Džeremaja“ je strip koji se ne „troši“ u ispraznom recikliranju ranijih epizoda.
Na kraju ove velike strip avanture sasvim je nesporno da serijal “Gaša Šeprtlja” spada u klasike kako 9. umetnosti tako i svekolike umetnosti.
Dick Long je privatni detektiv, bivši policajac, koji slučajeve ne rešava oružjem i pesnicama, već, eh, nekim drugim, manje konvencionalnim, metodama.
