Povratak iz ledene pustinje u ljudsku divljinu – Ken Parker 6

Šesti tom edicije u kojoj su sabrani svi segmenti stripa “Ken Parker”, u izdanju “Darkwood”-a, čine dve epizode kojima se završavaju odnosno započinju mini celine u okviru ovog serijala. Naime, priča “Narod ljudi” okončava trilogiju o Kenovim doživljajima na Aljasci dok “Balada o Pat O’Šejn” započinje tetralogiju o stasavanju istoimene devojčice. Mada je ovaj strip vestern tematike-žanra, scenarista Đankarlo Berardi (1947) hrabro je odlučio da posle samo par epizoda iskorači iz prepoznatljivog miljea i pošalje svog (anti)heroja, u priči “Lov na moru”, u mornarsku pustolovinu na kitolovcu (što je i svojevrsni omaž legendarnom romanu “Mobi Dik”) a zatim u ledena bespuća Aljaske gde brodolomci pokušavaju da prežive (“Bela zemlja”). Eskimi spasavaju samo Kena i Nanuka (Eskima harpunistu; Nanuk je, pak, ime glavnog junaka antologijskog dokumentarca iz 1922.g.). “Narod ljudi” (kako žitelji ovih prostora nazivaju sebe) priča o svakodnevnom životu Eskima i njihovim običajima (od lova, socijalnih interakcija do odnosa prema starcima te ljubavnih rituala); Ken se trudi da se koliko-toliko uklopi u rutinu grupe mada, neminovno, iz pukog neznanja pravi i pogrešene korake. S druge strane, njegove priče o predelima bez snega i drugačijem načinu života privlače i zavode poneke Eskime. Otuda mu se, pošto reši da se vrati u civilizaciju belog čoveka (iako o njoj uopšte nema lepo mišljenje), pridružuje mladi par. Posle gotovo idiličnih dana putovanja i lova putnici stižu do rudarskog sela. I, kako se i moglo očekivati, sudar dva sveta neminovno će biti tragičan. Znajući da Eskimi ne shvataju u čemu su pogrešili ali da će, prema pravilima belaca, morati da ispaštaju za svoj postupak, Ken onesposobljava šerifa kako bi omogućio Eskimima da pobegnu nazad, u ledenu pustaru. Iako je susret sa civilizacijom bio katastrofalan nešto se promenilo – bogatija za iskustvo otkrovenja drugačijeg života mlada žena odlučno se protivi tradicionalnim stavovima svog muža.

Berardi je kroz niz situacija i ponašanje nekoliko aktera napravio živi i uverljivi antropološki portret Eskima neopterećen etičkim i moralnim predrasudama. Crtež Bruna Marafe je mnogo sigurniji i valjanije preti priču nego u prethodnoj epizodi.

“Balada o Pat O’Šejn” vraća se u prepoznatljivu ikonografiju vestern žanra. Kenu se sudi za niz nedela koja je počinio bandit Džejms V. Latimer. Njegove tvrdnje da nije onaj za koga ga smatraju uzaludne su i Ken brzom odlukom porote biva osuđen na smrt vešanjem! Istovremeno u selo stižu devojčica Pat O’Šejn i njen stariji brat, ali još uvek samo naivni momčić, Lukas koji će biti ubijen u partiji karata u salunu. Pat preduzima očajnički potez – na prevaru oslobađa Kena ali ga natera da obeća da će uhvatiti Lukasovog ubicu. Ni ona ne veruje Kenu da nije Latimer i pokazuje mu petparačku knjižicu o Latimeru razbojniku-džentlmenu. Ken kreće u avanturu koju prate stalne rasprave sa Pat, svojeglavom svađalicom koja krade i laže po potrebi (najčešće o svojim godinama ali i prošlosti), voli da se pravi važna i iskusna, srčana je ali i nežna (jer je, ipak, još uvek dete). Tragači će dostići ubicu i njegovu bandu a u obračunu će im pomoći pripadnik kanadske konjičke policije za koga se, pak, ispostavlja da je neko sasvim drugi. Vragolasta Pat konačno će osvetiti brata i povratiti oteti novac i, na kraju, opet nadmudriti Kena.

Kao što je Ken stvoren po uzoru na vestern film „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. u kome usamljenog, pravdoljubivog trapera igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega) tako je Pat stvorena po uzoru na Meti Ros, dovojčurka iz vesterna “Prava hrabrost” (“True Grit”) iz 1969.g. u režiji Henrija Hataveja (šerifa Rustera Kogburna je igrao legendarni Džon Vejn); rimejk ovog klasika snimila su braća Koen 2010. godine. Upinjanje starmale Pat da bude tretirana kao odrasla osoba čije se mišljenje i stavovi poštuju rezultiraju smešnim, ponekad i grotesknim, događanjima usred surovog društva koje ne oprašta greške. Berardi je uspešno “igrao na kartu” sudara svetova odraslih i dece stvarajući niz zabavnih dijaloga i situacija. Intrigantno je i poigravanje odnosom stvarnosti i njene petparačke fikcionalizacije (istorijski poznato i na primerima Džesija Džejmsa ili Bilija Kida i njihovih šund literarnih inkarnacija koje su štampane dok su obojica bila živa i jahala Divljim zapadom); druga varijanta ovog odnosa je mitologizacija priče kroz stihove balade koja, naravno, voli da “dotera” događaje. Na svo ovo zamešateljstovo nadovezuje se Ivo Milaco (1949) koji je konačno “oslobodio” svoju ruku darujući čitaocima/gledaocima svoje razbarušene linije i crteže koji deluju kao krokiji i skice u različitim fazama rada (ali svi, definitivno, izgledaju kao nedovršene slike, barem po klasičnim merilima). No, neodoljivost Milacovog rada upravo je u toj nedorečenosti koja dozvoljava gledaocu da je, ukoliko je voljan, dogradi i dovrši po svojoj volji i želji.

„Ken Parker“ i u ovom tomu se predstavlja kao sjajan, intrigantan i inovativan „vestern sa dušom“ u kome uživaju istinski stripoljupci.

(“Dnevnik”, 2019.)