Kad Betmen tone u ludilo – Betmen: Ludnica Arkam

Kad Betmen tone u ludilo – Betmen: Ludnica Arkam

Izdavač Darkwood
Godina izdavanja 2014
Scenario Grant Morrison
Crtež Dave McKean
Naslovna strana Dave McKean
Originalni naslov Arkham Asylum
Format A4
Broj strana 224
Edicija Supernova
Povez Tvrdi
 

Betmen, (ne)običan momak koji deli pravdu skriven maskom, stigao je na svet pre 80 godina – 1939. u okrilju izdanja “Detective comic”-a po scenariju Bila Fingera crtao ga je Bob Kejn; njegova pojava poklapa se sa senzacionalnom strip novotarijom – super-herojima (Supermen se pojavio 1938. godine) pa je, hteo-ne hteo, Betmen ubrajan među njih. Dijapazon Betmenovih avantura određen je maskom koju nosi kao i niz maskiranih (ljudskih) heroja pre i posle njega (od npr. Zoroa do Dijabolika); autorska domišljatost proširila je zabran u kome se kretao pre svega uvođenjem ekstravagantnih neprijatelja (koji više priliče super-heroju) ali broj tipiziranih situacija ipak je bio konačan a njihovo ponavljanje vodilo je u sigurnu dosadu i zaborav. Ono što je Betmena izvuklo odatle bilo je upravo potenciranje njegovog atributa “lažnog super-heroja”; naime, Frenk Miler je u legendarnom “Povratku mračnog viteza” (1986) apostrofirao njegovu ljudskost, fizičku i mentalnu starost i istrošenost u večno mladom kriminalnom okruženju. Hrabar potez “očovečenja” (ili trivijalizacije?) junaka naišao je na većinsko dopadanje kod publike i bezrezervno odobravanje kritike i postao recept koji su drugi autori počeli primenjivati na ostale super momke i devojke. Ipak, upravo je Betmenov status “lažnog super-heroja” učinio da njegovo očovečenje deluje najubedljivije. Među grafičkim novelama koje su odmah nastavile Milerovim tragom svakako se izdvaja “Ludnica Arkam” – pun naslov je “Ludnica Arkam: ozbiljna kuća na ozbiljnoj zemlji” – iz 1989. godine (ovu grafičku novelu kod nas je objavio agilni “Darkwood”). “Ludnica Arkam” je spretni i sretni spoj ekstravagantnog scenarija Granta Morisona (znanog po radu na mnogim superherojskim serijalima) i eksperimentalnog crteža Dejva Mekina (zapaženog radom na serijalima “Sendmen” i “Helblejzer” odnosno grafičkim novelama kakva je „Od signala do šuma“ scenariste Nila Gejmena).

Priča započinje manje-više obično i predvidivo: pacijenti u Arkamu pobunili su se i preuzeli kontrolu a njihov vođa, Džoker, preti da će pobiti osoblje ako Betmen ne dođe u ludnicu. Naravno, Betmen herojski bira da spase zarobljenike i predaje se na milost i nemilost pacijentima. Usred sveopšteg haosa (kao u “pravoj” ludnici) Džoker mu velikodušno daje sat vremena da se sakrije pred tragačima. Ono što sledi je košmarni silazak u pakao umolnosti, izopačenosti i morbidnosti. Sve koprene morala i humanosti padaju a animalni nagon za pukim preživljavanjem poništava sve norme i obzire. Betmen tone u ludilo, njegova sećanja na smrt roditelja oživljavaju novom snagom i verljivošću, svi etički principi bivaju relativizovani do obesmišljavanja; Betmen čak dopušta da ga psihijatar ispituje što ga dodatno izbacuje iz uobičajene uloge koju je sebi dodelio. Prizore fizičkog nasilja i gušećeg straha dopunjuje i paralelna priča o tragičnim stradanjima Amadeusa Arkama, osnivača azila, i njegove porodice; tako se u priču uvodi i obrazac uklete kuće kao mesta koje je predodređeno za patnju svih koji se u njemu zadese.

Ma koliko se opirao Betmen ne uspeva da pobedi čak ni kada pribegne bezobzirnim metodima svojih protivnika i, konačno, pada u ruke progonitelja. Njegovu sudbinu, kao vrhunac apsurda, rešava bacanje novčića Dvolikog, paranoičara koga je Betmen uhvatio. Ovaj objavljuje da je slučaj-novčić odlučio da Betmen bude pušten. Džoker dovikuje odlazećem Betmenu: “Uživaj tamo napolju. U ludnici. Samo jedno ne zaboravi. Ako ikada sve postane preteško… Za tebe će ovde uvek biti mesta.” Kad ostane sam Dvoliki gleda novčić jer je, u stvari, u bacanju “pao” lik sa ožiljkom što je značilo Betmenovu smrt i, misleći na ostale pacijente, zaključuje: “Briga mene za vas. Vi ste samo običan špil karata.”

Priča o događajima u ludnici posle jasnog uvoda rasplinjava se u diskontinuitetne konfuzne epizode koje, sveukupno, grade mračnu atmosferu raspada svake racionalnosti. Otuda za mnoštvo utisaka koji zapljuskuju Betmena (i čitaoca) nema objašnjenja. Morison koristi obrazac ludila i ludnice kao opravdanje za razbijanje svih do tada znanih Betmenovih osobina i otkrivanje njegovih skrivenih slabosti. Ipak, i pored zavedenosti pričom teško je na momente odupreti se utisku “preterano režirane slučajnosti” koji, srećom, uspešno “pokrivaju” vanredna likovna rešenja Dejva Mekina. Mekin u potpunosti dekonstruiše tradicionalnu strip tablu slažući crteže (kolorne i crno-bele, realistične i krokije) i fotografije u nesimetrične celine, neretko umetnute u sliku koja zauzima čitavu stranicu. Otuda su poneke table, kao celine, pravi praznik za oči dok druge traže pomno posmatranje i zapažanje detalja. Sveukupno, Mekin je velemajstorski “odradio” svoj posao.

“Ludnica Arkam” i posle tri decenije od pojavljivanja deluje sveže i intrigantno i nesporno je uspeli eksperiment u vivisekciji skrivenih tajni maskiranog osvetnika-mračnog viteza koji je ikona popularne kulture XX i XXI veka.

(“Dnevnik”, 2019.)

Picture of Ilija Bakić

Ilija Bakić

Ilija Bakić, rođen 1960. u Vršcu, je srpski pesnik, pripovedač, romansijer, kritičar i urednik. Veliki deo književnog opusa mu je vezan za fantastiku i avangardnu književnost, naročito signalizam. Član je Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ i Srpskog književnog društva. Po zanimanju diplomirani pravnik, objavio je više knjiga poezije i proze, među kojima su najpoznatije: Resurekciona seča početnog položaja (1993), Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora – artefakt 1 (1995), Želite li da besplatno letite? – vizuelna poezija sa Zvonkom Sarićem (1997), Koren ključa, naličje ravnodnevice (1999), Filmovi (2008), Prenatalni život (1997), Novi Vavilon (1998), Dole, u Zoni – internet izdanje (2000), Jesen Skupljača (2007), Nastaviće se… (2008). Zastupljen je u antologijama srpske i jugoslovenske fantastike – Tamni vilajet 2, 3 i 4 (1992), (1993), (1996), Nova srpska fantastika (1994) i Fantastična reč (1997). Saradnik mnogih eminentnih izdavačkih kuća i periodičnih izdanja u Srbiji i urednik bloga Ilijada.

Pročitajte još na blogu