Fotokopije duše – preispitivanje

(Žeželj i mi, ni dvadeset godina kasnije)

Napisano povodom izlaska knjige: Danijel Žeželj, Omnibus, „Komiko“, Novi Sad, 2013.

Živa sam duša i pazim šta pričam o knjigama u kojima se dobri ljudi sakupljaju. I zato upozoravam na pogrešan horizont očekivanja, ako ste ga na ovo mesto doneli.

Očekivanja su zlo, a naročito ako se tumačenja onostranog tiču. Bolje je da budući istoričari i kritičari umetnosti i pop–kulture rade svoj posao i sami provere iskaz: delo Danijela Žeželja je jedan od monolita stripske i mentalne stvarnosti ovog doba.

Mi sadašnji možemo ponuditi samo onu priču koja je doneta sa lica mesta.

Sunce, Ritam, Kralj i Mudrost

Glavno lice mesta je, u stvari, bio trenutak. I to onaj kada se naknadni prelom u svesti desio. Jedan devet devet tri. Godina kada je nekima već bilo jasno da je vila Semolina sebična kučka, da ćemo se Sunca načekati i da Šiljo još zadugo neće biti pronađen. Čas beše stigao kada je rodna zemlja zaista bila krvava gruda.

Ali, iz zavetrine i od nas glupljih gledano, to je bilo skoro okej. Mi koji nismo dobili svoj životni fiskalni račun za naplatu bili smo u blaženom neznanju, čašćeni sa odlaganjem od deset ili dvadeset godina vremena za spoznaju. Nije da nismo videli, ali je od istorije u realnom vremenu ubedljivija bila neka vrsta tek izgubljenog Raja. A on je još bubnjao u nama.

O, kad bi se samo moglo danas pokazati kakve su te prethodne osamdesete zaista bile. Blistave i nadežne.

U stripu se to videlo koliko i u muzici. Počelo je sa Kobrom protiv Anđela Pakla, nastavilo se Strancem, navrhunilo se sa zadnjim velikim miljokazom: Nitima snova o moći. Svaka nešto starija stripska generacija i polugeneracija je nas, mlade, častila vožnjom ka novom vidiku.

A mi, telad i junci, stariji adolescenti, svi rođeni u drugoj polovini Šezdesetih slobodom punih, jedva smo čekali naš trenutak. Znali smo da i mi možemo slično. I brzo su se pojavili dokazi.

Verovatno su to bile baš Žeželjeve prve objavljene table. O, da. To je bilo ono. Generacijski mi. Sa ljubavlju i poštovanjem prema tradiciji na kojoj smo iznikli, ali je i sve bilo drugačije: i lirsko i disciplinovano i tehnicističko i onostrano. Fotografije nadstvarnosti, fotokopije duše. Naša Onostaza.

I slivalo se krajem osamdesetih na nas žeželjevsko crno svetlo, gust vazduh, muzika između kadrova. Specijal Mladosti (gde su ga stavili pored Gačića!), razbarušeni Patak, i naravno, Komikon — i crni i necrni… Teško smo nalazili zenice u očima njegovih junaka, ali smo tačno znali šta je u njima iza crne materije i crne energije.

Kioske smo tada dnevno u transu obilazili, da bi nas časopisi stalno vodili na nov put. Ali se na prelazu u devedesete i poredak oko nas već počeo mekano da raspada, entropijski kruni. A spoljnog cijanofiksa nije bilo da na kraju rasprslu 1991. slepi.

I onda se pojavio Ritam srca, a mi ostali bez daha. Ne samo zbog samog albuma za koji smo znali da će se nekako poroditi u svom tom sjaju i lepoti, već i zbog vazduha koji je istorija velikom brzinom isisavala oko nas 1992. leta Gospodnjeg.

Jedna era beše navršena, a Ritam srca je bio jedna od samo par orahovih ljuski koje su nas nišče dalje u povodanj ponele. U naš Eon.

*

Čovek ima mogućnost da putuje kroz Vreme, jer je, na koncu, i ono tačka (a Rat je nasleđen, ali to je druga priča). Čovek ide, a posle koju godinu — otprilike: desetleće, kad su i deca i stabla već svoja bića — zastane i sačeka da prošlost dotapka za njim. Da se njih dvoje razjasne. Ko je mudar za ovo zna.

A ko je i mudriji, svestan je da treba svirati, ali se mora i za pojas zadenuti, kada se umoriš od namirivanja računa, opšteg nasilja i psihoza, osećaja ugroženosti, a i ugroženosti same. Tad jedan deo duše mora vek svoj da odspava. Ali će se probuditi.

Nikad nije bilo da se mitski junak nije vratio. Znamo po sebi.

*

U jednom trenutku, prestao sam da tražim Žeželjeve tehničke metode kojima je dolazio do crteža. Čemu? Mera se mora imati, jer je opasno znanje koje nema svoju ekonomiju i ergonomiju. Neretko sam i zazirao od njegovog sveta kad je kasnije u tuđu boju prešao, jer sam već uzeo ono šta mi je trebalo i katastarski bilo zauvek moje, i unapred i unazad. Ustezao sam se i od medijskih priloga, da slučajno ne bih sebi osvestio da pravo biće crtačevo, onostrano, ima ovde svog avatara od krvi i mesa, od kojeg ne bih išta da očekujem.

A i šta bih više? Već rekoh: uzeto je na vreme, sve odavno moje.

E, taj deo je čista mudrost. Znati šta već posedujete, znati i da za druge dobre stvari vredi čekati. One stižu u proleće, koje samo što nije. (Mada ne treba biti preživčan, lako se poplaši.)

Istina, ogromne satove na tatlinovskim soliterima teskobne budućnosti neko već pravi. Ali ne boj se, malo stado, tu su i dalje praobrasci satova: spirale, puževi od testa, svinuti rep prugaste mačke, arhajski crteži sunca… I uvrtanje tela balerine u ugrejanom sumraku. Sva veština je zapaziti ovo u pravom trenu, uprkos živcima i tik–taktanju.

Mudrost je znati i da sport nije život, da su slonovi najlepši oblaci, da ako želiš leteti moraš da žmuriš, ali i da časovnike slobodno možeš otpisati. (Njih su bankari izumeli negde usput evolucije.)

Ishod: Crno i ono drugo

Novo je stoleće, kenjka da bude milenijum, od starih knjiga zazire i svoje štivo zahteva. Zato se i ja u njemu od starih knjiga klonim, ono novije preferiram, bezbednije i prikladnije. Eto, ponekad uzimam Bolivijsku crnu u ruke i dugo gledam gde sve probija svetlost.

Stotine je tu slika. Prevrćem stranice, dok po lobanji odjekuje zamponja. I kvika i cela peskasta ritam sekcija gde oko mene diše treći svet i gde me čekaju. Vidim da u toj knjizi nema stripa a da nije odnekud prokrijumčareni doku–film. I ukusi ovoga i mirisi onoga. I dugometražna animacija sa papira i petosatna muzička seansa zbijena između debljih poteza tušem, u sat vremena prelistavanja.

Nema tu ni kutka, tamo negde duboko iza kadrova, gde se fotokopije duše — otisci sa prese sećanja ili budućeg viđenja — ne štancuju u 26 frejmova unutar jednog jedinog (a tananog) slabog otkucaja bila. I varničenja zakržljalih, ali i dalje postojećih sinapsi.

Novo je doba i mi današnji sve znamo. I da Semolina jeste kuja, i da Šiljo astronomski gledano i nije planeta, te da su službe u zajedničkoj koordinaciji roknule Supermena. Znamo i gde Rogati spava, mada je jasno da i on mora da odmori dušu.

No, ako se napneš, između svih tih nekorisnih činjenica, infozabave tako reći, čuješ mogućnost i nadu i muziku. I zaista vam velim da je ritam srca sve vreme tapkao za nama, i sad smo svi zajedno tu.

Naravno, nije bilo lako u svoju zvezdu verovati, a i voleo bih da sam mudriji. Ali nije ni loše: ove redove pišem pred zoru i čekam majušno jesenje proleće, privatni posed. Jer, stare se knjige umeju vraćati i vazdizati, ponekad kao zbirno i rascvetalo biće, tek otkrivena životinja–biljka iz tihookeanskih bezdana:

Ritam srca, Grad sunca, Sofija i Reks.

Četiri knjige, jedne korice. Žeželj. Kako sad to? Kuda nosati? Kome dragom davati? Hoće li mi priče biti tuđe u novom obličju, jer sam i ja sad dobri stranac prema onom sebi prethodnom? Štamparija će reći i preseći, stvar će biti presuđena.

Znam samo da ću ponekad to prelistavati i odnazad, film unatrag puštati — do one početne tačke.

Eto, rekoh i spasih dušu. A dalje ću peške. Do sirene ili balerine. Ili obe.

Živa sam duša i volim mesta gde se leptiri i zlatne ribice okupljaju.