Džipsi: Sibirske vatre

Jedinica beše početak i vrhunac serijala o Džipsiju, na žalost. Što ne znači da je dvojka loša, već samo da je kec bolji.

„Sibirske vatre“ počinju pomalo monotono, pogotovo u usporedbi sa „Ciganskom zvezdom“. Toliko monotono da se stiče utisak da je u prvih petnaestak strana Marini odrađivao posao. Imamo najpre jedan kratak pogled na stanicu „Ziganjsk“, opkoljenu snagama monarhista, u kojoj se sirotinja raja muči pod naletima zime, a vojnici i rukovodstvo na oprezu čekaju dopremanje obećane strane pomoći i predstojeći napad domaćih pobunjenika. Pri čemu je drugo mnogo izvesnije od prvog. Zatim prelazimo na sedište „Selmera“, da malo proverimo šta rade hohštapleri koji koriste patnju bratskog ruskog naroda kako bi se obogatili na njihovoj grbači. Pa, proverili smo još jednom kako Marini crta sise, naslušali se kul replika, planova i strategija, usput skontavši da su autori stripa verovatno bili mladi i napaljeni tinejdžeri u vreme kada je Brigit Nilsen smatrana bombom od ribe.

Nakon što je prošao deo sa zevanjem (malo u pomenute sise, malo od dosade), priča se vraća Džipsiju i Obliviji, koji na najmanje prijatan način otkrivaju da njihova saputnica nije pouzdan saveznik i najbolja zamena za loto tiket na koju su mogli nabasati, već prefrigana izdajnica koja ih je prevela žedne preko vode i ostavila da se smrzavaju bez hrane, oružja i opreme usred Sibira. To da ih je umalo ostavila i bez života, da i ne pominjemo. Možete zamisliti kako se Čago obradovao kada se našao u situaciji da izigrava mladog izviđača, umesto da se svojim kamionom lagodno probija autoputom. Čeka ga izazov preživljavanja u divljini, sa snegom, niskom temperaturom, divljim zverima, lutajućim bandama i sestrom koja umesto da gleda svoja posla hrli u pomoć zgodnim ruskim dečacima koje Mongoli napadaju sa severne strane.

Dakle, ono što je krasilo prvi broj serijala, ponos je i u drugoj, makar u nešto manjoj (razvodnjenoj) meri. Dovoljno logičan scenario da može da prođe za ovakvu vrstu priče be kretenizama koji su postali svojstveni narednim albumima, mnogo dobre akcije koja je samo uvod u još mnogo dobre akcije i inspirisani Marini (osim u početku) koji sve to dobro dočarava. Eh, da je ovako ostalo, danas bismo mnogo više pričali o Džipsiju…