Duga puška kao simbol poštenja i časti – Ken Parker 1

Vestern je, kao kulturološki fenomen, faktički nastao paralelno sa svetom kojim se bavio: dok se na neistraženom Zapadu (koji je postao Divlji zapad) lutalo, osvajalo, ratovalo, otimalo i gradilo čitaoci novina i zabavnih sveščica u gradovima na Istočnoj obali pratili su reportaže i feljtone o tome; naravno, mašta manje-više neukih pisaca i ambicioznih novinara „ulepšavala“ je stvarnost kako bi i tiraži njihovih dela rasli. Ni Stari svet nije bio imun na egzotiku Novog pa su se mnogi preduzimljivi pisci poduhvatili zadatka da napišu atraktivno štivo – najpoznatiji je Karl Maj ali je on imao i svoje prethodnike i naslednike. Pokretne slike su donele novu popularnost vesternu a i strip je, na svom polju, obilno koristio ovu temu. U drugoj polovini XX veka vestern je od mitologizovanja stigao do antivesterna a iskristalisale su se i dve „škole“ vesterna: američka i evropska i svaka je imala svoje favorite: Zena Greja i Luka Šorta, stripove „Usamljenu zvezda“ i „Usamljeni rendžer“, filmove Džona Forda i Džona Vejna odnosno, s naše strane bare, Marka Vilijama/Frenka Laramija, stripove „Teks Viler“, „Bluberi“, „Komanča“, nemačkog filmskog Vinetua i italijanske špageti vesterne. Strip serijal „Ken Parker“ započeo je život u magazinskom formatu 1974.g. a u knjiškom 1977.g. ispod pisaće mašine Đankarla Berardija i oštre olovke Iva Milaca; početna, klasična vestern ideja korigovana je pod snažnim uticajem filma „Džeremaja Džonson“ Sidnija Polaka iz 1972.g. u kome glavnu ulogu – usamljenog, pravdoljubivog trapera – igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega). Šavovi na spoju dva koncepta poprilično vidljivi: priča započinje tri dana pre kraja 1868. godine dakle posle Građanskog rata i na početku poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca a Ken Parker po svom oblačenju, naoružanju (duga puška kremenjača) i rezonima kao da kasni bar tri decenije za svojim vremenom i živi u dobu Dejvi Kroketa, otvorenih, neistraženih prostora i romantične časti, pravdoljubivosti i solidarnosti prvih pionira-graničara. Ken je navikao na teškoće i odricanja, na to da pažljivo nišani i mirno puca jer je pitanje da li će, ako promaši, imati vremena da napuni pušku. Njegovi protivnici su skloni hedonizmu koji brzo prelazi u bahato rasipanje, nepromišljenosti i lakim rešenjima odnosno, zahvaljujući revolverima i puškama repetirkama, nekontrolisanom pucanju. Zbog ovako velikih razlika neminovno je da Ken stalno dolazi u sukob sa novim vremenom i ljudima koji ga nose.

„Ken Parker“ je vrlo brzo stekao ugled valjanog vesterna „sa dušom“ i postao štivo na kome su odrastale generacije. Četiri decenije od originalnog pojavljivanja u Italiji i posle nekoliko edicija koje su ovaj strip objavljivale na prostorima SFRJ i njenih naslednica (počev od Dnevnikovog legendarnog „Lunovog magnus stripa“), agilni „Darkwood“ započinje objavljivanje celog serijala u knjigama koje sadrže po dve epizode (svaka je duga oko 100 strana). Autori, kako to i priliči početku novog serijala, najpre iskušavaju klasične situacije-zaplete: u prvoj epizodi „Duga puška“ Ken mora da osveti mlađeg brata pa, goneći trojicu neznanih, mučkih napadača, stupa u vojsku, kao i osumnjičeni (koji su među devetoricom novajlija) i nevoljno učestvuje u borbama sa Čejenima mada on, kao pravi graničar, poštuje starosedeoce. Kako vojni pohod napreduje osumnjičeni ginu a Ken naslućuje ko su ubice – njegove mete. U epizodi „Majntaun“ Ken će se sukobiti sa bandom koja otima stoku vojci i uništiti je u žestokoj borbi a onda presuditi vođi bande u ime poginulih drugova. Kad ostane sam protiv svih pomoći će mu sveštenik koji se (uprkos propovedima) svojom voljom uključuje u sukob, posrnula „laka“ devojka „zlatnog srca“ i, konačno, Dakota Indijanci (zato što je njihovog dečaka oteo od lovaca na skalpove). U obe epizode ikonografija serijala se postepeno razvija a profil Kena Parkera produbljuje i senči. Berardijeva priča se širi i popunjava kako ozbiljnim temama tako i humornim pauzama između velikih događanja. Milacova linija je još uvek tvrda i kruto precizna i tek će doći epizode u kojima se ona umnožava i slobodno vrluda.

Prvi tom „Kena Parkera“ potvrđuje da je reč o stripu koji je i danas atraktivan jer odskače od rutinirane, konfekcijske korporativne strip ponude i vidno kreće u smeru usložnjavanja i višeznačnosti po čemu će postati poznat, popularan i uvažavan. U svakom slučaju, „Ken Parker“ je, nesporno, obavezno štivo svih strip sladokusaca.

(„Dnevnik“, 2018.)