Do visina Olimpa

O knjizi «Do visina Olimpa» Svetozara Tomića; «Marketprint» Novi Sad 2003.

Na ovdašnjim prostorima 9. umetnost (pre)dugo je ‘uživala’ status šund rabote te se akademski teoretičari njome, naravno, nisu bavili. Taj stav je, krajem 1970-tih, počeo da se menja a ulogu tumača priča u slikama preuzeli su entuzijasti svesni da će njihov rad biti marginalizovan i previđan i da će samo ‘zahvaljući’ tvrdoglavosti moći nešto da postignu. Ipak, preko retkih tekstova u novinama, književnim časopisima i knjigama, stručnih časopisa kakav je «Pegaz» Žike Bogdanovića, te knjiga «Strip, poreklo i značaj» Svetozara Tomića, «Istorija Jugoslovenskog stripa 1» Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, «60 godina domaćeg stripa u Srbiji» Slobodana Ivkova, «Strip u Srbiji 1975-1995» mr Anice Tucakov, «Slatkog Stripa» i «Našeg slatkog stripa» Vase (Fumeti) Pavkovića, predstavljen je razvoj ovog medija u svetu i kod nas. Svaka nova knjiga o stripu dobro je došla za bolje upoznavanje sa specifičnim vizuelno-verbalnim medijem, čedom XX veka. Otuda je pojava knjige «Do visina Olimpa» Svetozara Tomića svojevrsni kulturološki događaj kome se mora posvetiti puna pažnja.

Svetozar Tomić (1940), karikaturista, slikar i dizajner, posvećenik je stripa i njegov aktivni promoter što u ulozi urednika «Stripoteke», «Asteriksovog zabavnika», «Spunka», «Spunk novosti» na kojima su odrastale generacije čitalaca, što kao strip kritičar i istoričar. Godine 1985. objavio je bogato ilustrovanu studiju «Strip, poreklo i značaj» u kojoj razmatra osobenosti medija, njegove korene i najraniju istoriju. Istraživanja započeta tim delom nastavljana su u knjizi «Do visina Olimpa», prepunoj strip kaiševa i tabli, najčešće u boji.

(Iako je bogata oprema knjige rezultirala i odgovarajućom cenom, valjalo bi je što pre kupiti jer će dogodine ista biti skuplja, zahvaljujući novim, blagorodnim porezima; kupovinom će, istina, biti oštećena država jer po objašnjenjima ministara datim na nedavno završenom Sajmu knjiga, poskupljenje knjiga biće u interesu svih, čak i čitalaca, ali, kako je dobro znano, oni koji čitaju a priori su sumnjivi, nedruštveni elementi, pa im zato tu rabotu valja što više otežati ako se već ne može demokratski onemogućiti.)

Pošto je u prethodnoj knjizi predstavio opšti okvir razvoja 9. umetnosti, u novoj je, kako sam autor navodi, želeo da ukaže «na određene stvaraoca stripovnog izražavanja koji su razvijali nove umetničke forme i kreirali originalne grafičke izraze… Njihovi doprinosi za razvoj stripa mogu izgledati neujednačeni, ali stvarajući u raznim vremenima i uslovima, iznalazeći brojne narativne i vizuelne tehnike koje obiluju pravim istraživačkim podvizima u slikovnom prosrotu, uzdigli su strip na nivo koji mu je omogućio da se izdvoji kao nezavisna i originalna umetnička forma.» A da bi se predstavio u obliku koji ima i danas, strip je morao da, nakon prvih uspešnih spojeva slike i teksta u radovima Tepnera, Dorea i Buša, ‘sačeka’ razvoj novinske štampe, odnosno mogućnost da se neki delovi dnevnih novina štampaju u boji. To vreme je došlo 1893.g. kada je američki novinski magnat Pulicer počeo da štampa kolor reprodukcije slika u svom «Njujork vorldu». Pokušaj nije uspeo pa je Pulicer umesto slika počeo da štampa vinjete u boji, angažujući mlade umetnike i među njima Ričarda F. Autkolta koji od 1895.g. crta slike o dešavanjima u zabačenom, siromašnom Hoganovom sokaku. Na jednom se pojavljuje ćelavi, jednozubi mangup u dugoj, umazanoj plavoj spavaćici koja, u sledećim slikama menja boje sve dok 5. januara 1896.g. ne postane žuta. I tako je rođen prvi strip junak – Žuti dečak. Pulicerov uspeh, posebno popularnost stripa, nije promakao njegovom takmacu Herstu, vlasnika «Njujork žurnala» koji 1897. pokreće kolor dodatak «Američkog humoristu», uz pompezni slogan da njegov «blesak utuče da duga izgleda kao olovna cev». Među ilustratorima je u Autkolt. Ali ni Pulicer ne odstupa i na sudu brani pravo na «Žutog dečaka». Rezultat sporova je da je «Žuti dečak» objavljivan u obe novine a u žargon ušao termin «žuta štampa» kao oznaka za beskrupuloznost i senzacionalizam po svaku cenu. Od tada pa nadalje, razvoj stripa dobrim delom zavisi od nadmetanja dva magnata, velikih ‘transfera’ umetnika i sudskih sporova oko prava na strip junake; princip vezivanja junaka za izdavačku kuću a ne autora koji ga je stvorio i danas je karakteristika američkog sindikalnog stripa. «Žuti dečak» je postao ljubimac širokih čitalačkih masa, dok su intelektualci bili sumnjičavi prema njemu. Autkolt je napustio «Njujork žurnal» i počeo da radi na drugim stripovima, bez većeg uspeha, sve do 1902.g. kada je stvorio novog vragolana, Baster Brauna, dečaka u mornarskom odelu i njegovog psa Tajga i crtao ga do 1926.g. Herst je, u međuvremenu, našao novog pulena, Rudolfa Dirksa koji od 1897.g. crta «Katzenjamer kids» («Deca koja mauču»; kod nas poznat kao «Bim i Bum»), prepun manguparija Hansa i Frica koji malteritaju Kapetana i Inspektora. Dirks u strip uvodi novine: odvojene crteže i govorne balončiće. Herst i Dirks posvađali su se 1912.g. a sud je rešio da Herst zadrži pravo na ime stripa a Dirks pravo da crta strip pod novim imenom, što je on i činio (najpre kao «Hans i Fric» a onda «Kapetan i deca») sve do 1958.g. kada je strip nastavio njegov sin.

Na stranicama «Njujork heralda» 1905.g. pojavio se novi junak «Mali Nemo u zemlji snova» Vinzora Mek Keja, koji na nedeljnim tablama u boji, kroz razigrane, fantazmagorijsko-realne crteža, putuje kroz carstva snova kralja Morfeusa, sreće bezbroj čudesnih bića, od malog kućnog duha sa cigarom, ljudoždera Impija, brbljivog Dr Pila, psa Sliversa do svemirskih kreatura, životinja i čudovišta. Nemo vremenom odrasta, postaje agresivan, a menja se i zemlja snova postajući sve turobnija, sličnija stvarnosti. Svaka avantura završava se buđenjem iz noćne more i utešnim rečima roditelja ili bake i deke. A već iduće nedelje Nema čekaju novi pejzaži, veselja u čudnim zgradama, divlji vozovi, egzotiči vrtovi, cirkusi… I Mek Kej je menjao tabor, 1911.g. prelazi u Herstov «Njujork Ameriken», prekida sa radom od 1914. do 1924. a tri godine kasnije Nemo nestaje sa stranica novina i ulazi u legendu. «Mali Nemo» je tematski i likovno bio izuzetak u tadašnjoj novinskoj ponudi a na istom tragu se razvijao još jedan briljantan strip «Krejzi Ket» Džordža Herimena. Započet kao ‘podstanar’ dnevnog stripa «Porodica sa gornjeg sprata», «Krejzi Ket» se osamostalio 1913.g. odvodeći čitaoce u pustinjski pejzaž Kokonine, među gole planine, pod mesec zakucan klinom ili obešen o kanap. Tamo Ket pati za mišem Ignjacem, koji pak želi da ubije tu «mrvu od mačke». Ali svaka cigla koju lansira u njenu glavu za Keta je izraz ljubavi. Policajac Ofis Pup, zaljubljen u Ket brani dragu i hapsi Ignjaca. Uvrnuti ljubavni trougao prolazi kroz bezbroj neverovatnih, ingeniozno apsurdnih situacija, čas smešnih, čas gorkih. Herimanov škrabavi crtež je besprekoran i nudi vrhunski likovni doživljaj. «Krejzi Ket» su voleli obični ljudi, državnici, umetnici. Čak je i Herst, biznismen bez obzira, smatrao ovaj strip umetnošću koja se mora poštovati. Kada je Herimen 1944.g. umro, Herst nije dozvolio da se strip nastavi znajući da niko ne može premašiti briljantnost originala. Zahvaljući «Krezi Ketu» mačka je ustoličena kao redovni strip heroj. Na žalost, «Mali Nemo» i «Krejzi Ket» nisu dovoljno poznati domaćoj publici pa je svako tabla u ovoj knjizi dobrodošla informacija.

Nasuprot artificielnosti Malog Nema i «Krejzi Keta» nalazili su se stripovi bazirani na gegovima. Za popularnost ovih sadržaja bitna je još jedna inovacija, podržana od Hersta, dnevna strip traka ili kaiš; tako je stvoren standard novinskog stripa: dnevni kaiševi i nedeljna tabla na čitavoj strani. Bad Fišer je prvi u potpunosti iskoristio mogućnosti dnevne trake a njegovi najznačajniji junaci su štrkljasti Mat, večiti gubitnik na konjskim kladionicama i debeli Džef. Njihove dogodovštine zasnovane na nespretnosti, podmetanjima, sprdanju i nesporazumima. Popularnost «Mata i Džefa» omogućila je Fišeru da postane jedan od prvih umetnika koji se obogatio crtajući stripove. Herst je zaslužan i za nastanak stripova u koji se bave odnosima u porodici a najbolji primer za to je Mak Manusovo «Vaspitavanje oca», kod nas poznato kao «Porodica Tarana». Od 1913.g. publiku zabavljaju debeljuškasti Džigs i supruga mu Megi i kći Nora. Džigs, zidar i Megi, vešerka dobili su pare na lutriji i postali bogaši; ali, dok Džigs i dalje održava veze sa starim prijateljima u bircuzi «Kod Toše na ćoše», Megi je prava pokondirena tikva a Nora već pripada visokim krugovima. Urnebesne situacije, lakonski humor, sukob snobizma i prostodušnosti i briljantni crtež odlike su ovog, i danas živog, klasika.

Tomićeva knjiga otkriva pionirske dane novog medija, prilike koje su ga odredile i reprezentativna dela koja su postala ‘zaostavština za budućnost’ ne samo stripa već sveukupne kulture.