Dilan Dog Obojeni program 9

Nove boje, nova lica

Dilan Dog je u svom nastanku poleteo na krilima svoje epohe. Postao je distorzirana slika sveta u trenutku svoga nastanka. Užas u svetu Dilana Doga je prevashodno amalgam činilaca sa kojima su se mogli identifikovati i sami čitaoci, bez obzira na uzrast i obrazovanje. Ko je mogao prevideti makar delić brojnih umetnutih narativnih i slikovnih igara koje je Sklavi inkorporirao u Dilanov svet? Svaki novi broj je postajao pozornica po kojima je scenarista vešto plesao, igrajući se sa našim poznavanjem sveta, i ujedno je ispod vela osnovne horor priče tkao mnogo suptilniji osećaj strave pred svakodnevicom koja nas okružuje. Od banalnih zombija iz prve epizode, preko daleko izopačenijih čudovišta iz komšiluka, ispostavilo se da nas, čitaoce Dilana Doga, i Sklavija kao njegovog tvorca, užasavaju slične, ako ne i iste stvari.

Gde je nestala “magija”? 

U intervjuu za nedeljnik „Vreme“ Paola Barbato je pojasnila jedan aspekt ove pojave: „Dilan Dog je u potpunosti čovek, ima slabosti i mane, pa čak i loše aspekte. Posle pedeset, pa potom i stotinu brojeva, stvari su postajale daleko potvrđenije, precizne. Ali nakon dvestotog broja svi smo postali suviše sigurni u sebe – publika ga je volela, bio je jasno definisan, i nije bilo ništa šta bi se moglo dodati. I to je počelo da paralizuje serijal. Sledećih sto naslova, do broja trista, Dilan je postao kopija samog sebe. I to je bilo pogrešno. Nismo više bili stimulisani, pa Dilan više nije sazrevao – počeo je da stari. Jedan junak ne bi trebao da postane kopija samog sebe, jer time gubi identitet.“ Ono što nije izgovorila, ali poput avetinjskog šapata uhodi ovu temu, je jedno ime: Gvaldoni. Autor na Dilanu Dogu od 2006, i glavni urednik redakcije ovog junaka od 2010, Gvaldoni je svojim (ne)činjenjem osakatio serijal koji je zamišljen kao sveobuhvatna kritika društva i jezivi odraz stvarnosti u ogledalu. Gurnuo ga je u smeru mediokritetstva. Tokom trogodišnjeg perioda Gvaldonijeve vladavine Dilan Dog je postao banalan i prestao je da podstiče sivu masu čitalaca na rad. Izdavačka kuća Veseli četvrtak je na samom kraju ove staze ka Golgoti, i epizode koje slede su neke od poslednjih koje moramo da „trpimo“ umesto da uživamo u vožnji. Tako nam makar obećavaju, a konačni sud tek sledi. Kako bilo, uredništvo, na čijem čelu se sada nalazi Rekioni, realizuje velike promene u serijalu, ili Paolinim rečima: „Morao je da ponovo postane svež i ukorak sa temama. Ključ je bio da ne menjamo njega, već da menjamo okolinu. Da učinimo da se stvari oko njega menjaju.“

Već smo videli naznake kvalitetnijeg pristupa liku, posebno u epizodi Mater Morbi (Veseli četvrtak 71), i malo ko bi bio žalostan kada bi takav pogled na Dilana postao svakodnevica. Opet, da li će se to desiti, videćemo.

Uredništvo Veselog četvrtka je ovog leta odlučilo da nam dopusti da okusimo mali delić toga što sledi. To baš i nije dobra konstatacija. Prvo, to što sledi, pre svega u redovnoj seriji, nije isto što možemo da čitamo u ediciji Dylan Dog color fest (kod nas Obojeni program). Drugo, autori tri priče iz ove sveske Color festa su nezavisni autori, koji nisu do sada radili na ovom liku, pa ni u izdavačkoj kući Serđo Boneli. Znači, opet to nije pravi uvod u reformisanog Dilana Doga. Ali u jednom aspektu jeste – znatno višem stepenu umetničke slobode, podsticanja dubine priče a time i čitalaca na razmišljanje, i pokušaju da se Dilanova sfera postojanja proširi. Zato je ovaj „specijalni broj“ vredan posmatranja, proučavanja i iščitavanja. A iz istog razloga, ako postoje oni kojima se ne dopada, to opet nije isti Dilan koji nas čeka na kraju ovog mučnog puta za nekoliko meseci. Izbor je svakako tu – teško je kada ga nemamo.