Avanture tate viteza i njegovog srčanog sina – Princ Valijant deseti tom 1955-1956

Životno delo Harolda Fostera (1892-1982) gigantski strip ep „Princ Valijant“ je nesporno remek-delo svekolike Umetnosti a posebno 9. umetnosti. Svaki novi tom u seriji sabranih tabli „Princa Valijanta“ u visokokvalitetno kolorno odštampanim knjigama (koje u svetu objavljuje „King Fičers Sindikat“ a kod nas „Čarobna knjiga“) potvrđuje ovu činjenicu. Deseta knjiga reprintuje avanture štampane 1955. i 1956. godine, uz koje su dodati prateći tekstovi – pohvala Fosterovog rada iz pera Timotija Trumana i galerija znanih Fosterovih ilustracija sa temom kanadske konjičke policije.

I bezmalo dve pune decenije od pojave serijala „Princ Valijant“ (1937), koji je štampan svake nedelje u dnevnim novinama, u formatu kolorisane table, Foster i dalje plete i zapliće široku sagu smeštenu u rani srednji vek, u doba Kralja Artura i vitezova Okruglog stola. Dana 30.12.1956. godine objavljena je već 1038. tabla ovog stripa; ona je, kao i sve prethodne, sazdana od vrhunskih municioznih, realističnih crteža jednako superiornih u prikazivanju lica, mimika odnosno telesnih pokreta kao i pejzaža, arhitekture gradova i sela, odeždi, oružja i oruđa, uz njihovu nespornu istorijsku verodostojnost. Dovoljan je pogled samo na par tabli da svakom čitaocu bude kristalno jasno da pred sobom ima delo iza koga stoji vrhunska posvećenost, koncentracija i požrtvovanost. I svako sledeće prelistavanje ovih knjiga budi duboko poštovanje prema umetniku, njegovom talentu i celokupnoj ličnosti.

Nastavak Valijantovog životopisa koji čini deseti tom može se podeliti u dva dela: u prvom se Valijant i Aleta sa decom vraćaju kući (pošto je Aleta „uvela red“ na svojim rodnim Maglovitim ostrvima) a put koji su odabrali je krajnje neobičan: pošto ne mogu sigurno da putuju Sredozemnim morem koje vrvi od afričkih gusara, niti kopnom pošto divlja plemena haraju nekada sigurnim zemljama Rimskog carstva, oni odlučuju da putuju morem od Konstantinopolja do Krima a onda uzvodno rekom Dnjepar do Kijeva i kroz široke stepe sve do Velike prevlake, preko koje će prevući brodove da bi ih uronili u reku Dvinu koja će ih izvesti na Baltičko more. Ovaj herojski poduhvat prate svakojake nevolje, od sukoba sa divljim plemenima, oslobađanja Alete koju zarobljavaju lukavi i krvoločni Tatari i poklanjaju svom kanu, do nadljudskih napora prevlačenja brodova preko brda i kroz močvare. Uz sve napore Valijanta, Alete, ser Gavejna i drugih junaka jednako važan element priče je Priroda, veličanstvena, surova i neponovljiva. Fostera ruka nadahnuta je i razigrana u dočaravanju svih čudesa živopisnih pejzaža pa od pojedinih crteža znatiželjnim čitaocima i gledaocima zastaje dah. Naravno, i čitavo zamešateljstvo je dovoljno intrigantno da bi mamilo na dalje listanje i čitanje tekućih dogodovština kojima su pridodata i Valijantova sećanja na mladost i prve viteške avanture koje on, dok se oporavlja od rana, priča svojoj deci. Porodične veze tako su kao prirodni deo utkane u ovaj istorijsko-avanturistički strip; ova ravan nije bila ni tada (a ni danas) preterano prisutna u stripovima (ili literaturi sličnog profila) verovatno zato što su autori i njihovi urednici želeli da maksimalno vežu pažnju mladih čitalaca (čitaj dečaka) kojima, pretpostavljali su, bavljenje porodicom nikako nije u vrhu interesovanja. Foster je, međutim, od prvih tabli svog impozantnog dela potencirao tu liniju kao jedan od težišnih segmenata u odrastanju svakog čoveka.

Drugi deo desetog toma upravo protiče u odrastanju: pošto su konačno stigli Valijantovoj kući, u Tulu, Valijant, Aleta i deca uživaju u mirnom životu. Muškarci odlaze u lov i, dok se odmaraju, Arn ugleda visoki, snegom prekriveni planinski vrh pa glasno poželi da ga osvoji. Brižni otac tvrdi da dečak ne može da ide sam te da odabere sebi saputnika – nadajući se da će sin odabrati oca. Ali Arn bira prekaljenog lovca Garma za vodiča i njih dvojica kreću u avanturu. Od surove lepote prirode zastaje dah no za divljenje nema vremena jer se sprema snežna oluja! Zahvaljujući Garmovoj spretnosti i Arnovoj srčanosti i hrabrosti oni će, posle mnogo muka, stići u logor gde ih čeka nezainteresovani Valijant. Ali taj stav je samo privid jer brižni otac nije izdržao neizvesnost pa se potajno popeo na planinu kako bi se uverio da mu je sin živ, zdrav i nepovređen! Kad ponovo sretne svoju dragu Valijant se jada kako deca prebrzo odrastaju a Aleta može samo nevoljno da se složi. Kasnije, kada otac i sin ponovo krenu u avanture Valijant će iskusiti i trenutke velikog ponosa svojim sinom. Aleti, međutim, ostaje da se sa tugom priseća ranijih dana kada je njen sin još bio mali; ona, ipak, ne propušta da ga opomene da dečak ne postaje muškarac posle jednog valjanog dela i da će, sve dok je sin ne premaši svojom mudrošću, biti kako ona kaže a kada sin nadraste majku ona će se sama, dragovoljno, staviti pod njegovu zaštitu. Sa svoje strane Arn žarko i neutaživo žudi (kao i njegov otac) za avanturama i dokazivanjem jer je, popevši se na svoj prvi planinski vrh video da iza njega postoji drugi, još viši i – odmah je poželeo da i taj vrh osvoji.

Valijant nije heroj koji živi u večitoj sadašnjosti već junak koji odrasta i stari a na njegovo mesto dolaze drugi junaci – njegova deca. Foster spretno deli i usložnjava pripovedne linije serijala. On, takođe, nije sklon agresivnom insistiranju na emocijama pa izbegava i patetiku i melodramu što samo pojačava uverljivost ličnosti koje prati. Deseti tom „Princa Valijanta“ pored uzbudljivih avantura predstavljenih predivnim crtežima donosi i porodične događaje koji će imati delekosežne posledice na serijal ali i čitavo potonje stripovsko stvaralaštvo koje će koristiti Fosterove novotarije u žanru istorijsko-avanturističkog stripa.

(„Dnevnik“, 2017.)