U poslednjih nekoliko meseci često sam bila u prilici da preko mreže Facebook pratim jedan specifičan internet stripić, koji bi mi uvek stavio osmeh na lice. Premijerno, za portal „Svet stripa“, autorka ovih neobičnih avantura, jedinstvena Katarina Gaj:
Ja sam profesor engleskog jezika, zaposlena sam u privatnoj školi engleskog jezika u Zemunu, Happyland School. Stripiće objavljujem na Fejsbuku, kako na svom profilu tako i na novootvorenoj stranici https://www.facebook.com/avantureavanture Sajt još uvek nemam, iako razmišljam o toj ideji. Nažalost, vremena nemam dovoljno, radna godina je počela i ove godine imam najviše časova dosad.
Za početak, kada si počela da crtaš svoje avanture? Ko je prva osoba kojoj si pokazala stripiće i šta je bilo presudno da počneš da postuješ svoje radove na FB?
Počela sam da crtam stripiće pre malo više od jedne godine. Našla sam stari tablet, koji sam planirala da bacim, jer sam spremala sobu, al’ pomislih: „Ajd da vidim da li radi“, i u tom trenutku nacrtala sam u fotošopu sebe u neurednoj sobi i zatim okačila na Fejsbuk sa tekstom: „Evo vam slika mene i neuredne sobe, naravno da je bolje da je naslikam nego da je sredim“. I ljudima se dopalo. I tako mi je palo na pamet da počnem da crtam o svom životu (iako ne znam da crtam), otvorila sam novi album pod nazivom „Avanture Đoleta, Kordelije i Kaće Gaj“ jer, u principu, jedine avanture koje sam imala, a i dan-danas je slična situacija, jesu u kući sa mojim ljubimcima. Dosta radim, ne izlazim, ne volim mnogo da putujem, ne volim nove stvari, stvaraju mi anksioznost i predstavljaju mi stres, te su moje avanture normalne svakodnevne stvari. Album je kasnije dobio i dodatak — Miju, novo mače koje sam usvojila.
Da li si čitala stripove u detinjstvu i koji su ti bili omiljeni?
Ja sam odrasla na stripovima, moj otac i dan-danas ima ogromne kolekcije stripova, nešto što je moj brat nastavio da radi i sakuplja. U principu, stripovi na kojima sam odrastala su brojni, ali jedan koji moram da izdvojim je „Gaston“. Gašu smo čitali milion puta. Naravno, omiljeni mi je bio njegov mačak, i sada kada pogledam unazad — specifičan odnos mačka i galeba iz Gastona mogući je razlog i inspiracija za ono što ja radim. Uvek mi je bilo zanimljivo kako ptica leti oko ribarnice i zamajava prodavca, a mačak onda ukrade ribu i njih dvoje posle dele ručak. Sećam se te epizode vrlo dobro. Još kao detetu bilo mi je simpatično da dva bića koja u prirodi verovatno nemaju dodira, kad postanu ljubimci, dobiju potpuno nov oblik — oni sarađuju i vole se. To volim da prikažem između mojih ljubimaca i mene. Naravno, u pitanju su prenaglašene stvari kada ih crtam, ali u realnom životu oni zaista sarađuju drugačije nego u prirodi (Kordelija svako jutro sklanja Đoletu krmelje) i, nekako, to je meni jedna lepa mala svakodnevna avantura — čak samo da ih gledam.
Da li si iznenađena svojim velikim uspehom na društvenim mrežama? Svakog dana vidim sve više poklonika Đoleta, Kordelije i Mijua, ali da li si imala i nekih neprijatnih iskustava zloupotrebe tvog rada? Kako se nosiš sa time?
Pa, iskreno, ja nešto i ne verujem da „Avanture“ imaju „veliki uspeh“. Odnosno, zavisi kako gledamo na stvari. Ukoliko sagledamo veliku sliku i neko veliko tržište, ovo što ja radim je malo i nebitno. Po nekoj mojoj slobodnoj proceni, „Avanture“ imaju između 200 i 250 redovnih čitalaca. Mala stvar za širu sliku, ali za mene ogromna stvar. Dakle, za nekog ko samo izbacuje „ne baš neki crtež“ jednom dnevno, ne bavi se tim, nikada nije ni planirao da se bavi tim, 200 ljudi koji te prate je ooooogromna stvar. Nisam imala mnogo neprijatnih stvari na internetu, bude tu retko neki komentar neumesan i vulgaran, koristim blok dugme u tom slučaju i problemi su minimalni. Iskreno, kada pogledam druge blogove, Fejsbuke itd., nekada se začudim kako su komentari uglavnom pozitivni i dragi. Retko se dešava da me neko maltretira.
Pratiš li neke internet stripove? Da li misliš da će e-izdanja knjiga, stripova i novina preuzeti primat u skorijoj budućnosti? Da li bi radila svoje stripove za neke časopise ili magazine i imaš li takvih ponuda?
Nikakvih ponuda nisam imala, čudilo bi me da ih i dobijem, pogotovo u našoj zemlji. Mada, kada bi npr. „Politikin Zabavnik“ bio zainteresovan, umrla bih od sreće, pogotovo zato što je to jedan jedini magazin koji i dalje čitam. U principu, mislim da se sve okreće ka e-izdanjima, mada imam u planu da izdam knjigu, čak sam i bila na razgovoru povodom toga, ostalo je na tome da ja zapravo nešto napišem, pa ćemo videti. To je još sve u početnim stadijumima, volela bih da imam više vremena, ali avaj, to je što je.
Često se tvoji radovi na nežan, ali ujedno i komičan način bave ozbiljnim pitanjima: kategorizaciji pojedinaca po grupama (hipsteri VS dziberi), kako se ti (mada se većina devojčica i devojaka pronalazi u tome) nosiš sa sitnim fizičkim nesavršenstvima, komentarima drugih na izgled, panikom (uspaničeni jajnici npr. J). Da li su ti čitaoci zamerali kada bi se dotakla takvih tema? Da li ti stavljanje takvih tvojih, recimo, mračnijih raspoloženja na papir (uslovno govoreći) pomaže da se nosiš sa stresom, koji je sve prisutniji u svakom aspektu našeg društva?
Pa ja mislim da sve te „ozbiljnije“ teme i način na koji se ja nosim sa njima i predstavljam ih preko crteža ne izazivaju nikakve loše reakcije, jer su zapravo moja mišljenja identična mišljenju 80% ljudi. Hoću reći: ok, noge nisu savršenih proporcija — Bože moj, pa tako je skoro svima! Kada su jajnici kao lik u stripu u pitanju, slažem se, to je možda malo preterivanje, ali opet ja to vidim kao: oni su deo mene, imaju pravo glasa i bune se. Hoće da učestvuju u rađanju, ali kojekakve društvene, emotivne, ili bilo koje druge okolnosti im to ne dozvoljavaju. Meni je to izuzetno komično. Dati svest organu ili organima koji poput životinja imaju instinkt, ali ih nešto sprečava.
Na ovaj sam specijalno ponosna zato što spaja kategorizaciju ljudi i stereotipno predstavljanje grupacije ljudi (hipsteri) sa primarnim instinktima. Ono što bi ovaj crtež trebalo da prenese (barem u mojoj glavi) jeste da nam se primarni instinkti menjaju odnosno bivaju usmereni društvom i načinom našeg života. U principu, osnovna poruka je: Tvoj život, radi šta hoćeš sa njim. A, naravno, nadam se i da je komično. To je uvek dobra nuspojava. Iako se često igram kategorizacijom ljudi, najviše volim da se bavim razbijanjem stereotipa.
Poruka je, nadam se, nije važno kome pripadaš, jer svaka grupa ima nekoga ko je površan. Odnosno, hipster može biti sasvim ok lik, kao i džiber, ali i ne mora. Dakle, ne osuđuj bez dubljeg razmišljanja, jer ipak najgore je biti površan. Ovo takođe pokazujem tako što ovde džiber ustupljuje mesto nekome (meni) za koga misli da je trudnica (iako je džiber).
Cela ideja predstavljanja nesigurnosti jeste način mirenja sa njom. Nesigurnosti su deo nas i, kako sam jednom pročitala u nekom tekstu negde na internetu (među nekim tekstovima sa savetima za pisce), tek kada se osećaš kao da stojiš go i ranjiv pred celim svetom, možeš znati da si počeo da pišeš. U principu, ja ujutro sebi stavim kafu, odvojim jedan sat, i za to vreme napravim nešto gde izbacim sve što me muči. I nekako posle toga ceo dan ima smisla.
Čitaš li dnevne karikature koje se bave političkom svakodnevnicom (npr. stripići Marka Somborca) i da li bi se oprobala na tom polju?
– Kada je u pitanju politika uopšte kao pojam, bojim se da sam jedna od onih ljudi koji se u to ništa ne razumeju, televizor nemam već 5 godina, čitam samo „Politikin Zabavnik“ i kada god se odigrava neko glasanje, porodica mora da organizuje specijalan ručak kao nagradu što sam pristala da glasam. I kada glasam, glasam za koga mi brat kaže (verujem mu, on sve prati, ima pravične poglede na svet). Tako da, iako mi se dopada ono što Somborac radi, bojim se da dosta ne razumem tematiku, te 70% stripova i karikatura ne razumem. Jednostavno, ne razumem kontekst i samim tim ne razumem crtež. Upravo zbog ovoga se i ne bavim temom politike ili aktuelnih događaja, mislim da imam samo dva stripa gde sam se dotakla takvih tema.
Bojim se da kada bih ja pravila „političke“ stripove, čitali bi ih samo oni koji ništa ne razumeju o politici i apsolutno su neinformisani, mada verujem da broj takvih kao ja uopšte nije mali. Tako da ne, nikada ne bih zaronila u te vode.
Da li su ti porodica i prijatelji zamerali kada bi se prepoznali u tvojim stripovima?
Nikada nikome nije smetalo, čak im je i drago.
Čini mi se da tvoji stripovi u velikoj meri mogu uticati na ljude da udome napuštenu životinju, da li si to imala na umu dok si ih stvarala?
Nisam, ali nadam se da utiču. Svako ko uzme tek rođene mačiće ili kućiće, sveže u kesu i baci u kontejner pre nego da izdvoji 3000 dinara i steriliše svog ljubimca zaslužuje istu sudbinu. Stanje sa napuštenim životinjama u ovoj zemlji je strašno. Naravno, situacija sa ljudima nije ništa bolja, ali svakako mislim da nešto mora da se uradi po tom pitanju. Nažalost, ne znam kako da pomognem osim da pričam i crtam o tome, ili da šerujem životinje za usvajanje.
Šta možemo očekivati od tebe u budućnosti? Planiraš li više vremena da izdvojiš za strip?
Nadam se da ću napisati tu knjigu u obliku stripa sa „avanturama“, nadam se da ću do Nove godine ilustrovati maminu knjigu o njenom životu kroz izmišljene priče koje nam je pričala i da ćemo to uspeti da izdamo. Planiram mnogo toga, međutim, ipak su mi najvažniji moja profesija i moji đaci, tako da oni naravno imaju prednost pred svim ostalim.
Šta poručuješ svojim fanovima i našim čitaocima?
Nemam ništa da poručim osim jednog velikog hvala. Odrasla sam misleći da su gluposti koje crtkam i priče koje izmišljam jedno OGROMNO gubljenje vremena, te hvala svima vama koji to ne mislite, jer onda ta moja potreba da crtkam svako jutro gluposti postaje najlepši deo dana.
Pošto je prošle nedelje (maj 2016.) izašao i poslednji broj sedmodelnog miniserijala Superman: American Alien koji je dobio dosta promocije od strane DC-ja stvarajući utisak da ovo nije tek još
Stvaralački tim „Torgala“ na vrhuncu je svojih kreativnih moći i bez većih problema se kreće širokim prostorima serijala nudeći valjano „skrojene“, izbalansirane, uverljive, zanimljive i zabavne avanture.
Scenario ovih epizoda vešto varira različite obrasce, od mitsko-fantastičnih do ljubavnih i porodičnih, donoseći uzbudljivo „strip štivo“ koje potvrđuje da je serijal „Torgal“ u kreativnom zenitu.
„Kralj Šrtumpfova“ sjajna je gorko-vesela univerzalna priča o vlasti i svemu oko nje i jedan je od vrhunaca ovog inače kvalitetnog strip serijala.
