Stranci u klupku zločina: kada civilizacija ustupa mesto nasilju i ubistvima – Džeremaja, osmi tom

Dugovečni i po mnogo čemu inovativni strip serijal „Džeremaja“, delo znanog scenariste i crtača Hermana Ipena (1938), vrlo je dobro poznat ovdašnjim čitaocima; prva epizoda objavljena je, u punom koloru, vrlo brzo po svetskoj premijeri, u drugom broju obnovljenog sarajevskog „Strip arta“ koji ga je i nadalje pratio (najpre u koloru a potom u crno-beloj verziji) sve do prestanka svog izlaženja 1986.g. „Marketprint“ je polovinom 1980-tih objavio tri albuma „Džeremaje“ u punom koloru a u kriznim i sankcijskim 1990-tim ovaj serijal su na „domaćem terenu“ štampali pirati (u crno-beloj varijanti). Posle lutanja „Džeremaja“ je našao novo utočište u „Politikinom zabavniku“ (epizoda su deljene u 2-3 nastavka i štampane na ne uvek kvalitetnom koloru). Konačno, agilna „Čarobna knjiga“ je započela hvale vredan poduhvat objavljivanja celokupnog serijala u tvrdom povezu, punom koloru i vrhunskoj štampi a svaki tom sadrži tri epizode; tako osmi tom čine epizode 22 „Puška u vodi“ (originalno objavljena 2001), 23 „Ko je plava lisica?“ (2002) i „Poslednji dijamant“ (2003).

Prva epizoda „Džeremaje“ pojavila se 1979.g. i znatiželjne čitaoce uvela u vreme posle građanskog i rasnog rata koji je razorio SAD. Glavni junaci, tada još mladići, Džeremaja i Kurdi Maloj, krstare uzduž i popreko nekadašnje supersile, sada uništene, bez centralne vlasti i sila reda. Na veliku arenu opstanka ili propasti izlaze novi surovi, nemilosrdni „igrači“. Civilizacija ustupa mesto nasilju, pljačkama, ubistvima i teroru svakovrsnih bandi zbog čega su manje zajednice morale da se samoorganizuju i uspostave kakve-takve institucije reda i zakona koje obične ljude brane od kriminalaca. Takva vlast ima svoju (vrlo visoku) cenu a uz nju idu i sve „prateće“ tekovine – besomučno izrabljivanje masa, korupcija i (zlo)upotreba vlasti. A u pustim ili retko naseljenim predelima dešavaju se i svakojake bizarne pojave, rađaju se i opstaju mutanti ili potpuno neobjašnjiva bića. Džer i Kurdi, kao večiti stranci, svedoci su i slučajni učesnici u mnogim obračunima, pobunama, slavljima i tragedijama. Kako godine prolaze tako se stvari menjaju pa pozornica dešavanja nije ista kakva je bila pre 20-tak godina: isprva je srušeni svet ličio na novu verziju Divljeg zapada ali se situacija postepeno menja u korist obnove centralne državne vlasti, tehnologija i tržišne ekonomije. I Džer i Kurdi pomalo stare i postaju muškarci u punoj snazi, sa izmenjenim stavovima i reakcijama – mada to prevashodno važi za Džeremaju dok Kurdi ostaje vragolasti vetropir koji ne uči na sopstvenim greškama; starenje je za Kurdija najočitije po pitanju njegove omiljene mazge Ezre koju je zbog reume morao da ostavi u azilu i, zauzvrat, da uzjaše – motor.

U tri epizode osmog toma Džer i Kurdi dolaze u dve različite situacije – ruralnu, u kojoj upoznaju relativno izolovanu porodicu („Puška u vodi“) odnosno urbanu sa „pripadajućim“ organizovanim kriminalom (otmica dece za prostituciju „Ko je plava lisica?“) ili manje-više sitnim kriminalcima („Poslednji dijamant“). Mada je zločin u osnovi svih zapleta priče nisu jednosmerne već, naprotiv, obogaćene nizom likova čije namere i planove nije lako otkriti. Herman namerno „otežava“ praćenje dešavanja i „zamagljuje“ osnovne sukobe nizom pobočnih linija; time se strip izmešta iz klišea, produbljuje uverljivost same priče i otvara prostor za predstavljanje svakovrsnih uverljivih portreta „običnih“ a u stvari vrlo osobenih junaka. Uz svo ovo oneobičavanje, Herman ne propušta da uplete i potpuno ekstravagantne elemente-pojave: od momka koji se, sred južnjačke močvare bavi vudu ritualima („Puška…), preko debeljka sa kaubojskim šeširom koji sem mrmljanja ne progovara ni jednu razumljivu reč („… plava lisica“) ili prvaka u dubljenju na glavi koji o sebi govori u trećem licu („… dijamant“). Herman je nesporno talentovan i iskusan autor koji vlada strip medijem i u scenarističkom i u crtačkom segmentu i spreman je na poigravanje sa njima – od autocitatnosti do parafraziranja uz stalnu dozu provokacije, počev od mešanje žanrova (naučne fantastike i vesterna, krimića, horora) do ne uvek glatkih pobeda glavnih. Hermanov crtež se od jarkim bojama obojenog crteža (u prvih 18 epizoda) pretopio u prozirne akvarele. U ovom likovnom postupku vanredno su ubedljivi prizori ruševina i scene koje se dešavaju u doba kada je svetlo slabo (noć, sumrak, magla) i tada je Hermanova četkica odista majstorska.

Rečju, Hermanov „Džeremaja“ dokaz je neprestanog umetničkog stasavanja, sazrevanja i uozbiljavanja što pomera kreativne i kvalitativne granice samog serijala ali i celokupnog korpusa (naučnofantastičnog) stripa.