Čovek koji je ubio Taličnog Toma

Svako ima svoju priču. Neke od njih zaslužuju da budu ispričane više puta i na sijaset načina, a priča o Taličnom Tomu, kauboju bržem od svoje senke, definitivno spada među njih. Već dugi niz godina satirične avanture Taličnog Toma uveseljavaju brojne generacije. On je parodija vestern žanra, komični odraz mita o Divljem zapadu, ništa manje stvaran od drugih literarnih, filmskih ili stipskih ostvarenja. Ljudi, događaji i istorijska mesta ovog malog fragmenta ljudske istorije koji se odigrao na američkom kontinentu tokom 19. veka su apoteozirani do neprepoznatljivosti u odnosu na istorijske fakte, tako da je serijal o Taličnom Tomu ništa manje prihvatljiv ili opipljiv od drugih žanrovskih ostvarenja. Ali je svakako lakše probavljiv. Moris, Gošini i drugi autori koji su sarađivali na serijalu su na inteligentan i duhovit način proželi čistu komediju i društvenu kritiku, kako mitskog Divljeg zapada tako i modernog doba. Pružili su čitaocima serijal koji uprkos decenijama nije izgubio svoju aktuelnost koliko ni privlačnost. Talični Tom nije ostario. Ali, došlo je vreme da bude ubijen.

Zapravo, ovo je jedna od misaonih igrarija Matjea Bonoma, autora najnovijeg albuma o Taličnom Tomu – Čovek koji je ubio Taličnog Toma. Da razvejemo bilo kakvu sumnju ili zabrinutost, Talični je živ i zdrav, makar na papiru. Besmrtan je kao i svi junaci njegovog kalibra, te je tako preživeo i ovu novu priču.

Beogradska izdavačka kuća Veseli četvrtak, poznata po bogatoj produkciji Boneli stripova koje plasira na kioske i u striparnice/knjižare, se 2010. godine upustila u ambiciozan pokušaj da domaćoj publici vrati Taličnog Toma u kvalitetnoj opremi i sa prevodima Đorđa Dimitrijevića. Počev od epizode Junak mlakonja, Veseli četvrtak je tokom četiri godine objavio devet epizoda, bez hronološkog redosleda, već se rukovodeći uredničkim odlukama da se publici predstave podjednako starije epizode koliko i one novijeg datuma. Nažalost, realnost je da je taj projekat bio suočen sa poteškoćama, te je epizodom Talični Tom protiv Fila Nefera došlo do zastoja. Čovek koji je ubio Taličnog Toma (L’homme qui tua Lucky Luke), posebno izdanje objavljeno u Francuskoj tokom ove godine zbog obeležavanja sedamdesetogodišnjice Taličnog Toma, je zahvaljujući očiglednom kvalitetu odabrano kao poslednji, deseti album koji će Veseli četvrtak objaviti u ovom obliku. Izdavač ipak ne odustaje lako od ovog junaka. Planira se objavljivanje integralnih albuma sa po tri epizode u tvrdom povezu, sa pregršt pratećih materijala i proverenim prevodom Đorđa Dimitrijevića, a koji će biti štampani u manjem tiražu namenjenom knjižarama i striparnicama. Čovek koji je ubio Taličnog Toma, strip revolucionaran po više kriterijuma, postaje svojevrsan poklon vernim čitaocima i kraj stare edicije, ali i najava novog početka koji će se, nadajmo se, izroditi u kolekciju svih priča o ovom junaku.

No, vratimo se malo unazad, na same početke avantura našeg kauboja. 

Talični Tom je autorsko delo belgijskog umetnika Morisa (Moris de Bever), započeto 1946. godine u „Spirou“. Do 1955. godine albume je samostalno realizovao Moris, i reč je o avanturama koje su u odnosu na kasnije daleko realističnije i ozbiljnije. Talični i njegov svet u njima nisu u tolikoj meri satirični, a junak se nije uzdržavao ni od ubijanja. Međutim, pomenute 1955. godine, sa epizodom Des rails sur la Prairie objavljene u „Spirou“, čuveni Rene Gošini preuzima pisanje scenarija i Talični postaje ono po čemu ga svi danas poznajemo. Beskompromisni satirično-komični vestern strip, koji je, posebno u ex-Jugoslaviji, stajao rame uz rame sa Asteriksom. U avanturama koje su usledile, Talični se susretao sa velikim brojem eponima Divljeg zapada, od Kalamiti Džejn, Bufalo Bila, Džeka Londona, Džesija Džejmsa, braće Dalton i sudije Roja Bina, pa sve do događaja sa Poni ekspresom, Transkontinentalnom železnicom i „žicom koja peva“ – postavljanjem mreže radio telegrafa. Da, čak su i braća Dalton istorijske ličnosti, mada ne liče preterano na svoje verzije iz stripa. Dvojica braće su ubijena 1892. godine u Kanzasu, najstariji brat je stradao kao zamenik šerifa još 1888. godine, dok je četvrti brat Vilijem Bil Dalton bio deo Divlje horde, bande koja je tri godine harala Oklahomom, Misurijem i Teksasom, i koja osim imena ima malo veze sa legendarnim filmom Sema Pekinpoa.

Način na koji su se Moris i Gošini poigravali sa klišeima o Divljem zapadu i istorijskim mitovima ove epohe, podižući ih na novi nivo humora i interpretacije, postao je legendaran. Gošini, nažalost, umire 1977. godine, pa tako scenariji dolaze u ruke brojnih drugih umetnika, poput Boba de Gruta, Žana Leturžija, Rejmonda Antona i drugih, koji su se manje ili više uspešno trudili da se nose sa ostavštinom nepresušnog Gošinijevog genija. Ipak, uz manje uspone i padove, serijal je opstao do dan-danas. Moris je neumorno crtao sve epizode, sve do svoje smrti 2001. godine, kada grafičku palicu (ili bolje četkicu?) preuzima Achdé.

U pratnji konja Džolija Džampera, sa uvek prepoznatljivom šiškom ispod šešira i cigaretom (slamkom) u ustima, Talični je projahao Zapadom, uvek bio najsmireniji, najbrži i, generalno, nepobediv. Istorijske činjenice su stavljene u službu stripa, i upregnute su kao ideja vodilja, dok je ritam diktirao uvek i samo Talični. Bezizlazne situacije su samo naočigled, ozbiljnost je stavljena u drugi plan, vremenom sve više i više, a kauboj brži od svoje senke je bio katalizator turneje po Zapadu. Čitalac ne zna, i ne može da zna, šta će se motati scenaristi i crtaču po glavama dok stvaraju novi album, i jedino u šta možemo biti sigurni je da ćemo junaka na poslednjem panelu zateći kako jaše ka zalasku sunca pevušeći: „Usamljeni kauboj sam ja… Daleko od doma svog…“

Moris je 1983. godine nacrtao 51. epizodu Daisy town, koja će i pored svoje prosečnosti (u odnosu na neke druge epizode) ostati upamćena. Naime, Moris je u njoj poslednji put nacrtao svog junaka sa cigaretom u ustima, bez koje je dotad bilo nezamislivo ugledati njegov lik. Od strastvenog pušača iz Daisy towna, do kauboja koji gricka vlat trave u epizodi 52 – Fingers, iz iste godine, nije se desilo ništa epohalno, osim ove sitne promene za koju čitaoci nikada nisu dobili adekvatno objašnjenje. Ipak, i ta sitnica je bila dovoljna da Moris dobije nagradu Svetske zdravstvene organizacije 1988. godine. Od tada, Talični gricka svoju vlat trave, i nastavlja da pohodi Divlji zapad.

I tu na scenu stupa album Matjea Bonoma, Čovek koji je ubio Taličnog Toma, namenjen obeležavanju sedam decenija serijala. A ovaj strip je iznenađenje za svakoga ko ga uzme u ruke. Od crteža koji upija čitaoca već prvim panelom, pa sve do priče koja je krajnje neočekivana. Omaži vestern mitologiji ne izostaju – počev od naslova koji je direktna referenca na film Čovek koji je ubio Liberti Valansa. Tu je i Bonomova verzija Doka Holideja, legende Divljeg zapada i jedan od učesnika Obračuna kod OK korala uz braću Erp, koji se ovde zove Dok Venzdej. Bonomov Dok je, poput istorijskog uzora, tuberkolozni revolveraš, istrošen i skoro dementan na mahove, i ključni igrač u zapletu koliko i epilogu. Tu je i Dead man’s hand, „mrtvačeva ruka“, dva para crnih osmica i asova u pokeru koje je po legendi držao u ruci Divlji Bil Hikok kada ga je s leđa ustrelio Džek Mekol u Dedvudu. Tu su i brojni drugi omaži koji će okupirati pažnju svakom poznavaocu žanra. Jedino što nije tu je – humor. Zapravo, humora ima, u razumnim i prihvatljivim granicama, ali ne onog iskričavog i vrcavog gošinijevskog, koji počinje od prve strane albuma i ne pušta čitaoca čak ni u dramatičnim trenucima. Čovek koji je ubio Taličnog Toma je (polu)realistični strip, prava vestern avantura, dramatična i – sasvim očekivano – na kraju tragična. I najvažnije, to nije nedostatak komične inspiracije Matjea Bonoma, već urednička odluka da se publici povodom jubileja pruži jedna ozbiljna vestern avantura u kojoj će Talični konačno biti humanizovan i prikazan kao tipični junak Divljeg zapada, gde nije sve med i mleko i gde se u izvesnoj meri vraćamo originalnoj Morisovoj ideji od pre sedam decenija, odnosno duhu njegovih priča.

Priča je smeštena upravo između epizoda 51 i 52, i popunjava tu večno prisutnu misteriju: zašto je Talični ostavio duvan. I još bitnije, zašto gricka tu vlat trave i gde je ubrao prvu.

Bonom je čak datirao svoju avanturu datumom smrti na nadgrobnom spomeniku jednom od aktera, tako da možemo da smestimo hronologiju ove epizode u 11. novembar 1887. Nažalost, to se kosi sa drugim epizodama, poput Poni expressa, 59. epizode koja bi trebala da sledi nakon ove, jer je epoha službe Poni ekspres vezana za period od aprila 1960. do novembra 1961. Ali, to nas smešta pred još jednu dilemu: da li je Bonomov Talični isti junak koga smo pratili tokom sedamdeset godina. Ili je pak reč o sličnom junaku? Možda istorijskom uzoru? U svakom slučaju, tu je pregršt tema za razmišljanje. Možda nekome smeta nedostatak satire i parodičnosti ovog albuma? I satira i komedija su tu, samo zavijeni u drugačije ruho. Nisu gurnuti pod nos kao nosilac narativa, već je tu jedna duboka ljudska priča o jednom junaku na pijedestalu, i drugom koji je sa njega pao u blato, pušteni kroz prizmu poznatog okruženja i junaka. A ovde junak nije brži od senke, već ga prati taj mit. On je time smešten u rang legendi zapada, rame uz rame sa onima koje je ranije sretao tokom avantura. Ova priča je i sama po sebi parodija. Jer ako je Morisov Talični parodija Divljeg zapada, i sveta u opšte, šta bi bila parodija te parodije? Pa ovaj suštinski ozbiljan strip, u kome Džoli ne priča već rže, u kome vidimo Taličnog kome se tresu ruke, u kome zna da bude mrzovoljan – čak na trenutke odbojan. U kome će neko možda i suzu pustiti. To su iznenađenja koja nam priređuje Bonom – sve što očekujete izostane, a opet dobijete jedan od najboljih stripova koji ćete pročitati.