Zagor je apsolutni šampion na prostoru bivše SFRJ, tu nema sumnje. Po broju iskrenih fanova parira isključivo brojnoj čitalačkoj publici Alana Forda. Generacije su rasle čitajući avanture Duha sa sekirom, i veliki deo pripadnika tih generacija je na ovaj način obavio inicijaciju u duhovni prostor devete umetnosti. Velika većina tih – zapravo NAS, zašto da ne – koji su pripadnici generacija 60-ih, 70-ih i 80-ih, i koji se danas kunu u velikane strip scene poput Mebijusa, Fostera i drugih, su prve stidljive korake u svetu stripa napravili na avanturama iz pera Nolite/Bonelija i Ferija. Neki su prešli u nove sfere devete umetnosti, ali ne zaboravljaju ovaj sentimentalni deo svog bića. Neki se nisu makli ni jotu, te i dalje smatraju Ferija i Nolitu bogočevima u svetu stripa, frenetično odbacujući ikakvu misao da se neko može približiti njihovim umetničkim dometima. A neki, zapravo drugi ekstrem na ovoj skali, veličaju svaki vid strip umetnosti ali se prema Duhu sa sekirom ophode kao prema neželjenom kopiletu, proizvodu sramotne pogrešne odluke, i pokušavaju da zatru svojom retorikom svaku naznaku da bi im se nekada moglo natuknuti da su u mladosti posmatrali krošnje drveća i u sebi uzvikivali „AAHHYAKKK“ zamišljajući kako lete sa lijane na lijanu.
Da se razumemo, Zagor je dobar, zabavan avanturistički strip koji veliki broj ljudi, mladih i precvalih, svakodnevno čita. Niti čitanje Zagora zatupljuje, niti je Zagor vrhunsko ostvarenje devete umetnosti. Niti je Feri antitalenat, niti je bog otac na nebu likovne umetnosti. Zlatna sredina. Zagor nepretenciozno, ali konstantno, donosi avanture na kioske već dugi niz decenija, sa preko 600 redovnih izdanja i nekoliko desetina sporednih, sa nekoliko desetina hiljada objavljenih stranica. Avanture uz koje su mnogi od nas odrasli, i kojima dugujemo, u velikoj meri, opredeljenje da se bavimo, aktivno ili pasivno, devetom umetnošću. Avanture koje su na različite meridijane vodile glavnog junaka i meksičko bure pride, u borbi za pravdu, protiv belaca i indijanaca, vampira, vukodlaka, gusara, razbojnika, ološa, crnih magova, satanista, čudovišta i ostale gospode kojoj je palo na pamet da narušavaju mir u Darkvudu i šire. I da, protiv ludog naučnika. Profesora Helingena.
Helingen je najbliže što možemo nekome da pripišemo titulu arhineprijatelja Zagora-Te-Neja. Možda ćemo se tu ogrešiti o Barona Rakošija, Nata Murdoa ili neke druge ličnosti iz Zagorovog sveta. Ali da, Helingen je prva i najčešća asocijacija kada je reč o neprijateljima Duha sa sekirom. I kao takav je zapravo odlično zamišljen, u duhu superherojskih američkih stripova. On je Džoker Betmenu u Zagoru, ili Leks Lutor Supermenu u njemu. Suprotnost koja ga čini dostojnim i večnim protivnikom. Kako? Džoker je haos naspram reda i discipline jednog Betmena. Leks Lutor je čovek izvanrednih umnih sposobnosti, bez skrupula, ali samo čovek, naspram natčoveka oličenog u Supermenu. Helingen je stoga sve što Zagor nije. Star, vidno slabiji od Zagora, i nesvakidašnje pametan. Nasuprot Duhu sa sekirom čija je glavna odlika izvanredna fizička kondicija, snaga uma, upornost i maštovitost. Ali ne i naučna „pamet“. On tome ne stremi, niti pokušava da razume mašine koje stvara Helingen svojim naučnim umom. Rešenje za okončavanje dijaboličnih izuma profesora Helingena je isključivo stvar sile kada je o Zagoru reč, i to ne u vidu direktnog konflikta već u delovanju iza linija.
Prva priča iz duge istorije susreta ova dva lika se odigrala na samom početku serijala, u broju 11 pod nazivom Ostrvo straha/Tragom Titana, gde se već udaraju osnovni temelji za njihov odnos. U spoju avanture i rudimentarnog SF-a, koji nam je pružio elemente poput ugnjetavanog sela Indijanaca, bande pomagača, polaganog građenja misterije do konačnog otkrivanja profesora Helingena i njegovog džinovskog robota Titana. Zagor se, u najkraćim crtama, oslobađa zatočeništva i prisiljava Helingena da uništi svoju kreaciju.
Drugi susret, skoro 30 brojeva kasnije, kod nas najpoznatiji po izdanju Lunovog Magnus Stripa pod nazivom Čelična neman (nekad davno veoma teško nabavljiv strip), sučeljava Zagora i Helingena na istoj pozornici. Isto ostrvo u jezeru Iri, isto pleme Indijanaca. I isti profesor Helingen, ovaj put lica uništenog ožiljcima od požara od prošlog susreta. Profesor uz pomoć podmornice, nove tvorevine dijaboličnog (ili vizionarskog) uma pokušava da popravi Titana koji je završio na dnu jezera. Ovaj put, za razliku od prethodnog (!), Zagor se oslobađa zatočeništva i prisiljava Helingena da uništi svoju kreaciju.
Treći susret se odigrao, pak, skoro 70 brojeva kasnije, nakon jubilarnog Zagora i prve prave odiseje našeg junaka po Americi i Karibima. U epizodama koje su u dobroj staroj Zlatnoj seriji nosile nazive Povratak u Darkvud, Osinje gnezdo i Bleštavi trag. Novi susret donosi i nove izume, ovaj put krstareće rakete, i nove pomoćnike profesora u vidu pobunjenih vojnika. Zagor, sasvim neočekivano uspeva da se oslobodi zatočeništva i prisiljava Helingena da uništi svoju kreaciju. Ima tu neka pravilnost. Ali, cinizam na stranu, sva tri susreta su sasvim zadovoljavajuće avanturističke priče za razbibrigu i zabavu.
Četvrti susret, poznat u narodu kao Akronjani, se odigrao u poslednjoj četvrtini druge stotine Zagorovih priča. U „Zlatnoj seriji“ su izašli u petoknjižju pod nazivom Ikarovo pero, Smrtonosni zrak, Svemirska braća, Teror šeste planete i Svemirska tamnica. Sve ove nazive epizoda nabrajamo iz čistih i svevišnjih sentimentalnih razloga, a svi interesenti za konzumaciju ovih priča mogu, uz iskrenu preporuku, potražiti izdanja Biblioteke Zagor i Odabranih priča izdavačke kuće Veseli četvrtak. A to se, naravno, odnosi i na epizode koje još nismo pomenuli, pošto su sve objavljene i dostupne.
No, da se vratimo na temu. Akronjani, zovimo ih tako, donose jednu od najboljih avantura Duha sa sekirom i autore u jednom zrelijem razdoblju kreativnosti. Ovaj put, srazmerno broju stranica, neizvesnost, avantura, misterija i SF se polako grade. U svakom slučaju, Helingen je dobio nove saveznike, vanzemaljce sa planete Akron, i samim tim su ulozi daleko viši. Ovaj put se Zagor oslobađa zatočeništva i prisiljava Helingena da uništi svoju kreaciju. Nakon što postane Manituov izaslanik, dobije sveto oružje heroja Rakuma i porazi vanzemaljce. Ali, suština je tu. Ovaj put vidimo Helingena koji rabi tuđu tehnologiju, koju ipak savršeno razume, a jedini originalan izum koji vidimo je najobičniji radio aparat. Ili ne baš najobičniji pošto komunicira sa vanzemaljcima. Koji su već bili na Zemlji. Komplikujemo stvar. Ali ono najvažnije je da na kraju ove priče profesor Helingen strada. Zaista.
Peti susret Helingena i Zagora važi za jednu od najboljih priča iz ovog serijala po mišljenju mnogih fanova. I stvarno, kada se posmatra vankanonski, popularni Demon ludila je sasvim nesvakidašnji Zagor. Kao prvo, najduži je Zagor ikada. Kao drugo, Ferijev crtež je u ovom stripu izuzetno prijatan za oko i nema pada kvaliteta bez obzira na dužinu priče. I kao treće, ovaj susret se nije odigrao. Autor scenarija je Ticijano Sklavi (Dilan Dog), i ovde surećemo možda najveću koncentraciju inspirativnih inovacija kada je o priči reč.
Brojni elementi ludila, paralelnih dimenzija, vantelesnih iskustava i slično čine da ovo ne samo da se ne uklapa u hronologiju Zagora, već i da ne deluje kao strip iz ovog serijala.
I možemo slobodno reći da je njegova snaga u tome što sledeći scenaristi, i pored upornih pokušaja, nisu uspeli da oštete fasadu Sklavijevog Demona ludila (kao što je rečeno, dostupno u izdanju Veselog četvrtka). A ovaj put Zagor nije bežao iz zatočeništva i nije prisiljavao Helingena da uništi svoju kreaciju.
I tu stižemo na korak do teme celog ovog teksta. Na korak. Šesti susret Helingena i Zagora je nastao iz scenarija Maura Bozelija. Senke nad Darkvudom skoro potpuno ignoriše prethodni susret, i hvala mu na tome. Ovaj put srećemo daleko više (neubedljivih) SF elemenata, preplitanja raznih tokova priče i likova, ali i pored nekoliko veoma dobrih elemenata koji odišu autentičnom atmosferom koja koketira sa hororom, reč je o zabavnom ali praznom ostvarenju. Helingena oživljava indijanski bog zla Vendigo (!), daruje mu pomoć i hordu nemuštih čudovišta (!), i celo razrešenje priče deluje kao nešto što se pokazalo kao preveliki zalogaj za Bozelija. Zagor se, zapravo, oslobađa iz zatočeništva, ali… možda bolje da pročitate svojim očima, a pre toga prelistajte malo Edgara Alana Poa, a posebno Avanture Gordona Pima.
Elem, stižemo do sedmog susreta Helingena i Zagora. Prekretnice u ovom odnosu, a i u karijeri Morena Buratinija. Zašto? Pričekajte.
Jubilarni Zagor 600, Il Giorno dell’Invasione, je doneo kratku priču (kratku jer je reč o samo jednom nastavku) u boji, koja na pozornicu ponovo smešta Akronjane, što se može posmatrati više kao jedan omaž prošlim vremenima i uvod u četvoro i po delnu priču koja sledi. Od broja 601 Buratini donosi za sada poslednju (a obzirom da je izašla nedavno, od avgusta 2015, teško da se možemo nadati da je zaista poslednja) priču o profesoru Helingenu. Prvu jednu i po svesku je crtao (sada pokojni) Feri, u vidu nekakvog prologa priče, a ostatak je nastao iz pera Sediolija i Vernija. Ko je mogao očekivati da će Feriju ovo biti poslednja priča u redovnoj seriji.
Svih pet naslovnica tradicionalno crta Feri, a epizode nose naslove L’Eredita di Helingen (Helingenovo nasleđe), Resurrecione! (Uskrsnuće!), Nei Sotterranei di Altrove (U podzemlju baze Drugde), Mad doctor (prevod apsolutno nepotreban) i Finale di Partita (Kraj partije). Epizode je u integralnom izdanju već objavio hrvatski Ludens, u vidu vanrednog maksi izdanja, a evo nam sada i izdanje Veselog četvrtka.
To su generalije, a realizacija je sasvim nesvakidašnja. Što se naslovnih ilustracija tiče, Feri je svakako starac od 89 leta, i kao takav je nacrtao scene koje krase ova izdanja. Zlatno doba Ferija je daleko iza njega, i čast njegovim godinama, iskustvu i umeću, nekada je potrebno znati kada se predati. Drugim rečima, teško da se ovo može smatrati nekim njegovim izvanrednim dostignućem, pa čak ni prosečnim. U sličnom duhu je nacrtan i Ferijev deo priče, i ovo je daleko od onoga zbog čega je već dugo vremena omiljen Zagorov crtač kod zavidne baze fanova. Stranice koje krase Sediolijevo i Vernijevo zajedničko nadahnuće neki ističu kao svetlu tačku ovog serijala, ali i to je pod velikim znakom pitanja. Može se progledati kroz prste neizlečivim nostalgičarima koji u tom crtežu vide (ili žele da vide) repliku Ferijevog crteža iz zlatnih dana. Ja sa druge strane vidim siromašnu kopiju Ferijevog crteža bez trunke dinamike i kadriranja koje je nekada bilo zastupljeno u ovom serijalu. Čak i amatersko oko može videti razliku između prirodnosti Ferijevog crteža iz brojnih priča iz najbolje faze ovog crtača i slika bez života koje Verni pokušava da iznedri ugledajući se na svog idola. Ali, tako je to kada neko svoj stil ne bazira na istraživanju sopstvenog pečata već na imitaciji tuđeg stila. Tako je i ovde. Sedioli i Verni zajedničkim trudom ne uspevaju da iznedre niti jednu impresivnu ilustraciju u tri sveske, već prosečno ilustruju priču koju je Buratini pokušavao (a i dalje pokušava) da prikaže kao izvanredan nalet inspiracije.
Kako se tokom meseci, pa i godina, zagrevala atmosfera u iščekivanju najnovijeg sukoba između Zagora i Helingena, brojni fanovi su bez daha spekulisali, fantazirali i sanjali o predstojećoj avanturi, priželjkujući epski zaplet i epilog. Poznato je da je Serđo Boneli za života zdušno branio ikakav pomen da bi se mogao ponovo odigrati ovaj susret, a verovatno poučen poslednjom, pomalo sramotnom pričom iz pera Maura Bozelija. Jednostavno nije bio voljan da gazi jednu od svojih najpoznatijih kreacija, niti je bio voljan da se ponovo uhvati u koštac sa pisanjem scenarija. Elem, ispratili smo Bonelija na večni počinak, a Buratini je odmah otresao prašinu sa priče koju je, navodno dugo, kuvao u glavi. Sad, postavlja se pitanje, posle čitanja te dugo najavljivane i očekivane priče, šta je Moreno Buratini kuvao toliko dugo i zašto je ovo finalni proizvod.
U nastavku može doći do pojedinih spojlera, ali probaćemo da ne odamo previše radnje.
Helingen je stradao nakon neuspele invazije Akronjana, i to u staklenoj kutiji za teleport/dezintegraciju/štagod, i to je scena koja je često viđana u pričama koje su usledile. Sklavi je odradio svoj povratak na veoma inovativan način, prevashodno na određenoj duhovnoj ravni; Boseli je manje uspešno umešao magiju, a Buratini se okrenuo nauci. I to vanzemaljskoj nauci, servirajući nam neverovatnu količinu zaboravljenih i zagubljenih delova akronjanske tehnologije koja je čučala nekoliko godina, pa i decenija, a usput nam servirajući još impresivniju količinu gluposti. Helingen je kloniran, nakon što su se mašine Akronjana „probudile“ i same popravile (!) nakon nove invazije iz broja 600. Da, mašine Akronjana se same popravljaju, Buratini nas ubeđuje u to. Doduše, ne kaže kako, niti zašto, niti zaboga kako. Helingen je kloniran, setio se svega, ili skoro svega, ali je u rukama agenata i naučnika iz tajne baze Drugde. Ponovo se javljaju mudraci koji misle da mogu da iskoriste Helingenov izvanredan um u stvaranju tehnologije u rukama SAD-a, ali profesor ima druge planove. Sve to upakovano na ovaj način pruža čak elementarne osnove za solidnu ako već ne odličnu priču. Međutim, tu dolazimo do prekretnice u karijeri Morena Buratinija, koji je ovde pokazao apsolutnu i neprikosnovenu nemogućnost da iznedri ijednu normalnu ideju. To čak nije pitanje nelogičnosti ili nesretno izvedenih elemenata priče, već o tiradi gluposti bez prestanka. I to i jeste prekretnica, jer nakon ovoga Buratini je na putu bez povratka da se svrsta u najgore scenariste koje je Zagor ikada imao. Prvi segment slagalice je tu, u rukama mu je najgore napisana Zagorova priča – ikada.
Ferijev deo je nebuloza za sebe, jer je potpuno beskoristan deo priče koji je imao za cilj samo da uvede ideju da negde, nekako, postoji skrivena tehnologija Akronjana, i da se ta tehnologija sama od sebe aktivira i popravlja, kao i da je Helingen na putu uskrsnuća. Ako drugi smisao ili poruka ovog dela postoji, potpuno je skriven od očiju javnosti. Nastavak, odnosno glavnica priče je, kao što je rečeno, posebna tirada gluposti. Da ne raspravljamo o svakom pojedinom aspektu, jer ipak ima ljudi koji će ovu priču tek čitati, najviše bode oči nekoliko pojedinosti.
Prvo, karakter Helingena, brižljivo građen, pa i negovan, tokom prethodnih 5(+1) priča, počev od prvog sukoba na jezeru Iri. Helingen je inteligentan, arogantan, opsednut dominacijom, pa i pomalo lud. Ali ovde imamo pred sobom novog Helingena kome je Buratini pokušao da da istorijsku dubinu i da zadre u njegov život pre Titana i Zagora. Konačni rezultat je neurotik i megaloman opsednut arijevskim i rasističkim idejama o dominaciji posebne rase sa njim na čelu, koji komada crnce i Indijance u tajnim eksperimentima pokušavajući da naučno dokaže njihovu inferiornost. A za takvog Helingena, posle više stotina pročitanih stranica u prethodnim decenijama, imamo neuporedivo manje respekta. Helingena koji sebe vidi na čelu Amerike, pa i planete, oslanjajući se na superiornost svoga uma smo voleli i cenili kao protivnika Duha Sa Sekirom. Ali, kako sada ceniti Buratinijevu verziju koja superiornost uma stavlja ispod eugenike i rasne superiornosti. Helingen je oborio samog sebe na najvažnijem ispitu i umesto (zlog) vizionara imamo sitnu dušu. Po imenu Gart (Buratini trademark).
Drugo, Helingenove aspiracije za svetskom dominacijom su oličene zaista impresivnim nizom izuma, a ovde ih ima više nego ikada. Gart (!) Helingen napada Zagora tolikim spektrom arsenala, više kvantitativno nego kvalitativno, ali nijedan nema onu osobenost po kojoj smo ga voleli. Titan, rakete, podmornica i brojne druge stvari su možda naivnije, ali imaju taj avanturistički vajb zbog kog volimo da se bezdušno prepustimo u zabavne avanture, čime onda ni ne postavljamo suvišna pitanja već puštamo priči da nas vodi. Ovde je pak arsenal Garta (prestaću da ga tako zovem) Helingena „preizmaštan“, neuverljiv i do te mere nepobediv da se nameće osnovno pitanje: Čemu sve to? Kako i zašto uopšte stavljati junaka pred perpetuum mobile arsenala bez ikakve nade za uspeh? Zašto se do te mere scenaristički zaglibiti u kal da je jedini izlaz nakon bezuspešnog batrganja upliv stranog elementa? I čime nas daruje Buratini na kraju, kad su svi izgledi izgubljeni i kad Zagor gleda preko ivice metaforičkog ponora? Iznenadnu slamku spasa i iznenadnu inspiraciju glavnog junaka možda? Ne. Buratini baca peškir u ring, predaje meč, i pruža nam veličanstveno glup i besmislen deus ex machina, ostavljajući nas da otvorenih usta gledamo u poslednje stranice stripa nadajući se da je sve loš vic. Međutim, to je to. Kraj. Ende. Konec.
Nema potrebe spekulisati kako je moglo ili trebalo da se sve završi, kraj je tu, scenarista je rekao svoje, a nesrećnih crtača nam je čak pomalo i žao, iako nemamo svi baš respekt za njihove crtačke domete. Ali, ipak, ispod ovoga se treba potpisati a ne crveneti od stida. Ipak, najviše čudi učešće Ferija u ovom debaklu. Stari majstor i poslednji živi tvorac Zagora je ipak trebao da nakon čitanja scenarija očinski obgrli Buratinijeva ramena i citira Broja 1 iz Alana Forda: „Prijatelju, ja sam prestar da osobno vodim bitku, ali…“
Nakon što je uspešno stigla blizu kraja štampanja strip serijala „Džeremaja“ znamenitog Hermana Hupena, agilna izdavačka kuća „Čarobna knjiga“ odlučila je da obraduje stripoljupce i započne objavljivanje „Komanče“.
Redovna serija broj : # 49 Naziv : „Misterija Temze“ Naziv originala : „Il mistero del Tamigi“ Scenario : Claudio Chiaverotti Crtež : Corrado Roi Naslovna : Angelo Stano Objavljeno
U istoriji devete umetnosti manje poznata epizoda je kampanja protiv stripa kao uzročnika delinkvencije kod mladih, vođena u sad nakon Drugog svetskog rata, kada su stripovi demonstrativno javno spaljivani. Prve
Sedma knjiga „Kena Parkera“ spaja dve priče različitih ambicija ali uspešne realizacije što je još jedan dokaz da se radi o itekako valjanom „vesternu sa dušom.
