Dylan Dog #218 Naslikani košmar

„Video sam kako smrt dolazi i odnosi duše živih … da bi ih naslikala“

Ovde imamo fini miks misterije malog mesta i prokletstva/osvete žrtve njegovih žitelja. Čudni usamljenik Hijeronimus Kvail svojim teškim i turobnim portretima, a zatim i slikajući uznemirujuće realno umiruće ljude, izaziva podozrenje i gnev malograđana, koji se pojačavaju i prerastaju u histeriju kada započne serija bizarnih ubistava ovekovečenih na njegovim platnima. „Brižni prijatelji“ jedne od žrtava, među njima i sam gradonačelnik (eto kakvi morate biti da biste napredovali u politici), Kvaila živog spaljuju (!?). 50 godina kasnije, nova serija ubistava (onih koji su kresali šibicu) po istom modus operandiju, pobuđuje sumnju u njegov povratak iz groba (urne?) i osvetu.

However, ispostaviće se da je krivac naša stara poznanica Smrt. Naime, ona je toliko raspamećena Kvailovim talentom, da mu u maniru moćnog i bogatog mecene obezbeđuje neophodne uslove za rad (leševe jel’te). Smrt ovde podseća na pravog pravcatog psihopatu-negativca, nalik na one iz filmova o Dzejmsu Bondu, koji iz senke vuče sve konce udovoljavajuci svojim mračnim prohtevima. Takođe, ona zapravo podseća na onu Smrt s početka serijala, koja želi Dilanu doći glave („sastanak je samo odložen“).

Ako prenebregnemo činjenicu da je Masijero od nje napravio likovnog kritičara sumnjivog ukusa, ovo je vrlo pristojna epizoda. Dinamika radnje je odgovarajuća, flešbekovi su na pravom mestu, a valja reći da opštedobrom utisku doprinosi i, ovde sjajni, Nikola Mari.