“Egotreep comic” Tereze Cenić

***
„U SUŠTINI JE NAJVAŽNIJE BITI ISKREN“

Tereza Cenić je grafički dizajner i illustrator, i autor “Egotreep comic”-a. Studirala je grafički dizajn u Nišu. Trenutno živi i radi u Beogradu kao art direktor. Kažu joj da je hejter. www.facebook.com/EgotreepComic?fref=ts

Otkud baš naziv „Egotreep comic“? Da li si nazivom želela da preuprediš kritičare koji bi ti zamerili što se strip bavi samo tvojim doživljajima ? Da li je rad na tom stripu neka vrsta terapije kojom filtriraš stvarnost?

Pre svega sam strip je nastao sasvim spontano kao interna fejsbuk fora. Feedback koji sam dobila već nakon “pilot” epizode me je motivisao da nastavim i posle par meseci sam se preselila i na fanpage. A sam naziv se savim spontano uklopio u koncept stripa, kao moj višegodišnji internet alter ego. Misspelling je tu isključivo zbog lakše pretrage.
Teme kojima se bavim jesu lične, ali je jasno i da su ti problemi univerzalni. Upravo od toga i zavisi uspešnost određenih epizoda, od toga da li se publika identifikovala ili ne.
U suštini je najvažnije biti iskren. Što je meni nezamislivo bez određene ironijske distance. Tereza iz stripa nisam ja, ona je fiktivna ekstenzija mene i ona zapravo govori stvari koje Tereza iz stvarnosti verovatno ne bi. Volela bih da je još brutalnija.

Zašto si odlučila da tvoji stripići budu na engleskom?

Oduvek mi je bilo udobnije da se izražavam na engleskom. Što zbog ove već pomenute distance, što zbog same vrste humora koja mi je bliskija. Komunikacija sa publikom “na engleskom” je tek sekundarna. Svesna sam  i da nemam veliki deo lokalne publike koju upravo odbija engleski jezik.

Tvoje epizode se bave svačim – odnosom devojke sa momkom, prejedanjem tortom, strahovima, zvocajućim bakama, drugaricama punim saveta – ali sve je to iz tvog ugla, kroz tvoj lik . Da ti okolina zamera ako se prepoznaju u tvom radu? Da li si stidljiva u prirodi? Kakva je tvoja interakcija sa tvojim čitaocima?

Moja najbliskija publika i jesu ljudi sa kojima sam bliska, oni su najslobodniji da ulaze u interakciju sa epizodama, često su i sami likovi u stripu, a tu su i kao konsultanti. Naravno tu su i ljudi koji otvoreno pitaju kada ću njih da nacrtam, jer eto, zašto ne bih, kao i oni koji mi svaku situaciju koja je njima lično u tom trenutku smešna sugerišu kao baš strava temu za strip.
Inače nevezano od stripa povremeno poklanjam “egotreepizovane” portrete, to svi vole, ali nažalost uz to ne dajem garanciju da neće prvom prilikom biti reciklirani u nekoj od epizoda.
Zapravo nisam stidljiva, ali svejedno tražim saglasnost svih likova pre objavljivanja.

Tvoje stripiće sam prvo pronašla preko tvoje FB stranice. Da li smatraš da je naše društvo isuviše izjednačilo FB sa internetom, pa često nismo svesni drugih dobrih platformi i mreža koje se pojavljuju? Tebe možemo naći i na portalu „Tapastic Comics“ – može li nam malo pojasniti kako funkcioniše taj sajt?

Facebook je praktičan, svi su tu, bez njega nemate vidljivost i to vam omogućava da budete stalno prisutni i dostupni i to je ok. Problem je što su ljudi generalno prezasićeni informacijama, pa se često vaš “proizvod” izgubi u masi. A i mnogo je bitnije kako izgledate na novoj profilnoj fotki.
S druge strane Tapastic je platforma koja se bavi isključivo webcomic formatom, što sa sobom opet nosi masu autora koju je nemoguće sagledati, sem ako ste zaista posvećeni čitalac. Najpopularniji autori na Tapasticu su oni koji su popularni i na drugim mrežama.

Štampane novine su već neko vreme u krizi – analitičari smatraju da se televizijski program preselio na internet – šta sve to konkretno znači za autore koji se bave tako kratkim formatom, jedna tabla ili kaiš nedeljno? Da li neposredna interakcija sa čitaocima na nedeljnom nivou previše utiče na radnju tvojih narednih epizoda ili više pratiš svoj osećaj i doživljaj dok pripremaš narednu epizodu?

Kratki format je i nastao zbog brzine kojom je potrebno preneti informaciju. Webcomic tome i služi. Mi smo mnogo više zabavljači nego umetnici. A s obzirom na “9-5” posao, jednom nedeljno je zadatak koji sama sebi postavljam, tako da povremeno dopuštam sebi i odstupanja.
Odličan kratki sadržaj  se može naći i na instagramu, vine-u, twitteru, snapchatu… Internet nam je omogućio da i jedan kvadrat, video od par sekundi, tekst od 140 karaktera može biti sasvim kreativno upotrebljen medij.
A pored stripa imam još jedan web projekat, “ironic instagram”, koji se bazira na sarkastično prepričanim generičkim instagram fotografijama.

Koga ti čitaš na „Tapastic Comics“? Ako bi mogla da odabereš umetnika sa kojim bi volela saradnju – ko bi to bio?

     Aktivno pratim oko 50 autora na raznim mestima na netu i taj broj je svakim danom sve veći, a na samom Tapasticu su mi favoriti Fredo&Pidjin, Channelate, The Gentleman’s Armchair, Heck if I know. Što se tiče saradnje tu bez razmišljanja izdvajam svoje all-time-favorites “The Oatmeal” i “Cyanide&Happiness”. Oni su institucija i samog webcomica i viralnog internet sadžaja generalno. Oni su preveliki čak i za Tapastic.
     Tapastic je zapravo više namenjen novim autorima, onima koji tek počinju, onima koji jos uvek eksperimentišu, koji još uvek traže svoju publiku, ili onima još uvek u fazi mikropopularnosti.

Puno umetnika danas nudi opciju da za mesečnu preplatu budete njegov patron – zauzvrat dobijaju gratis materijal, više epizoda, stikere, potpisane ilustracije. Da li bi to moglo da zaživi u Srbiji?  Da li je mladima danas lakše da se probiju do čitaoca ili im preti veća opasnost da se utope u moru ponuda?

     Patron sistem je super prilika da zarađujete sa webcomicom… ali van Srbije. Kod nas je pre svega  još uvek potrebno regulisati mnoge aspekte elektronske trgovine u koje neću ulaziti ovom prilikom. Takođe, “patron” sam po sebi vam ne da povećava popularnost, jer tu i dalje važe isti trendovi koji se tiču bilo kog drugog internet sadržaja – jednostavno sadržaj se sam po sebi mora svideti ljudima.

Koliko ti je obrazovanje pomoglo da pronađeš svoj stil i dalo inspiraciju? Kako  se dalje usavršavaš?   Navedi umetnike /stripove/ za koje misliš da su te oblikovali?

Obrazovanje samo po sebi je imalo tek neposredan uticaj na strip. Mnogo mi je značajnije iskustvo rad u marketinškoj agenciji, gde sam kroz svakodnevnu rutinu na liniji art direkcija, copywriting, koncept, TV scenario, storyboard, naučila kako je najbolje postaviti scenu, dijalog, kako prevesti insajte iz svakodnevnog života u zabavan format. S druge strane, frustracije koje nastaju  kao posledica istog tog posla su i dovele do toga da počnem da se kanališem na ovaj način.
Pored već pomenutih webcomic projekata, podjednako značajan uticaj na mene imaju i sitcom serije, stand up komedija i nepresušni internet sadržaj.

Navedi top 5 strip izdanja u Srbiji u protekloj godini  (ili poslednji strip koji si čitala sa našeg tržišta).

Nažalost ne pratim strip scenu Srbije, ali sam veliki fan Ivice Stevanovića i “Ljubaznih leševa”, a ispratim i šta crtaju Geto i Aleksa Gajić i Aleksandar Zolotić. Istakla bih i projekat “Isidor i neljudska bića” Dušana Pavlića i ponovo Zorana Penevskog. Naravno, pomenula bih ovde i nezaobilaznog Boba Živkovića, koji je illustrator nekih od najznačajnih sećanja iz mog detinjstva, a i sam prati moj strip (imam čak i jednu epizodu s početka u kojoj se pojavljuje Bob, ali mi je sada više ne sviđa kako sam je nacrtala pa je neću staviti ovde). A tu su i drugi projekti kratkih formata, kao što su strip Marka Somborca, Avanture Katarine Gaj, Toni Zec, Ilustrovana propast i još neki koje sam sto posto zaboravila sad.

Poruči nešto budućim čitaocima 🙂