Za generacije starije od osamdeset i nekog godišta, strip ostaje večita tema, deo kolektivnog sećanja i snažna asocijacija na neka lepša i bezbrižnija vremena. Onaj ko nikada nije čitao Zagora i Bleka Stenu, Alana Forda i Dilana Doga, Poručnika Bluberija i Princa Valijanta, Paju Patka i Hogara, Mikijev i Politikin zabavnik – taj skoro kao da nije bio dete. Najzad, strip je imao i još jednu ključnu ulogu, jer dok su bezbrojna deca upravo na stripu sricale prva slova, učila su da zavole i samu pisanu reč.
Bivša Jugoslavija bila je specifično tržište za strip. Uloga najnekomunističkije zemlje istočnog bloka pogodovala je prodoru raznih kulturnih uticaja, a strip je prednjačio u tome. Velike strip scene kao američka, francusko-belgijska, italijanska ili japanska teško dozvoljavaju prodor stranih stripova, ali su zato naši čitaoci bili povlašćeni da uživaju u onom najboljem što je svaka od njih imala da ponudi. Na kraju, ipak je naš prvi novinski strip objavljen u Politici još davne 1934. – šest kaiševa Detektiva X-9 Aleksandra Rejmonda i Dešajela Hemeta, po čemu se svrstavamo među prve zemlje koje su ispratile rađanje modernog stripa uopšte.
I to važi i dan danas, mada u nešto manjem obimu. Jer, zahvaljujući pre svega entuzijastičnim izdavačima koji često idu nasuprot poslovne logike i dalje uspevamo da na srpskom jeziku čitamo sam vrh svetske strip produkcije. Važno je i da se u okviru te ponude kombinuju visok umetnički nivo i komercijalnu atraktivnost sa idejom da se privuku neki sasvim novi i drugačiji čitaoci svih generacija.
Važan je stav da autentičan domaći strip tu mora da ima svoje mesto. Više i nije vest da se naši strip autori, a posebno crtači, visoko kotiraju na inostranoj berzi rada u ovoj specijalnosti. U samoj Srbiji, nestankom komercijalne isplativosti u prvi plan je pak izbila alternativa, koja je takođe prepoznata i priznata daleko van naših granica. I sve više, autori koji su se izgrađivali radeći u inostranstvu žele da objave nešto u matici, a takođe, i u samoj Srbiji nastaju i potpuno nova ostvarenja, pa čak i celi serijali stripova u svim oblicima i formatima.
Ipak, institucionalna podrška je verovatno ključ opstanka stripa i dobro je znati da se upravo sada u Srbiji kroz Ministarstvo kulture i mnoge druge domaće i strane institucije (studentske kulturne centre, domove kulture, strane kulturne centre, galerije…) na vrlo aktivan način podržava strip koji ima sve više manifestacija, izložbi i izdanja. Naročito su mediji voljni da pišu o našem stripu i domaćim umetnicima, i jedan od rezultata spontane kampanje koja se pravi u javnosti u korist stripa je i činjenica da se on ponovo nalazi i na listi za otkup za biblioteke u Srbiji, a enciklopedija „Stripovi koje smo voleli” je osvojila najznačajniju nagradu u izdavaštvu, odnosno proglašena je za izdavački poduhvat godine na beogradskom Sajmu knjiga.
Strip postaje deo kulturne politike, način da jednu umetničku granu u kojoj imamo zaista konkretne rezultate u svetu dodatno istaknemo i iskoristimo za odgajanje i promociju novih umetnika i same scene, i naposletku, dodatno isticanje naše zemlje na kulturnoj mapi sveta.
U poslednje vreme su brojnije i ozbiljne analize na temu stripa, kritike, eseji, pa čak i naučni radovi koji se objavljuju u prestižnim i specijalizovanim časopisima i na internet portalima. Ponovo imamo i dipolomske radove iz teorije umetnosti i istorije stripa, kao i same stripove sa kojim diplomiraju ilustratori. I najmlađi mogu da nauče da zavole strip stvarajući ga u strip školama i radionicama. Njegovi ljubitelji pak imaju sve više prilika da se druže međusobno i sa našim i svetskim strip zvezdama na festivalima širom Srbije, dok se sama scena profiliše kroz brojne konkurse a međunarodna saradnja razvija do nivoa koji prevazilaze čak i SFRJ.
Konačno, nedavno osnovano Udruženje stripskih umetnika Srbije je tu da obezbedi da se prava tih novih umetnika ali i njihovih starijih kolega grade i štite u godinama koje dolaze.
Ipak, jasno je da strip nema ono mesto kakvo je imao nekad. Više spoljnjih faktora je doprinelo tome i vreme se ne može vratiti unazad, ali to ne znači da ova, odavno priznata “deveta umetnost” ne može da dostigne i veći i drugačiji cilj od onog nekadašnjeg.
I za one koji su prestali da ga čitaju posle puberteta, i za nas koji ga čitamo i dalje, strip je nešto posebno. Izaziva one gorko-slatke emocije koje nas vraćaju u doba kada je sve bilo jednostavnije. Trebalo bi pružiti i nekim novim klincima šansu da osete tako nešto, još uvek nije kasno za to.
Pročitao sam Tales from the Dark Side, četvorodelni miniserijal strave koga je izdao IDW a koji je neka vrsta gorkoslatkog čupanja minijaturne pobede iz čeljusti supstancijalnog poraza.
„Plaćenici“ su banda okorelih pljačkaša opremljena lakim oklopnim vozilima ali i slonovima istreniranim za borbu.
Da li zaista znamo šta jeste (nije) strip? Koje su njegove vizuelne i narativne odrednice, kako funkcionišu, u kakvom su međuodnosu?
Izdavačka kuća Besna kobila nastavlja niz stripova rađenih u duhu slobodnih adaptacija književnih dela.
