Stradanja malog čoveka u velikom rajhu – „Irmina“ Barbare Jelin

Mada u svakodnevnom razmeravanju stripove „bije glas“ da su namenjeni pukoj zabavi i razbibrizi, iole zainteresovaniji čitaoci znaju da se „priče u slikama“ ne iscrpljuju samo u bezazlenim sveskama; naravno da takvih svezaka ima i da one čine ogromnu većinu svetske strip produkcije no, strip je odavno iskoračio u „ozbiljnije“ teme i o njima progovorio nadahnuto i relevantno. Ovo će biti prva asocijacija čitaoca koji uzme u ruke poveliku knjigu (na bezmalo 300 strana) „Irmina“ Barbare Jelin u zajedničkom izdanju „Modesty stripova“ i „Komika“. Ako ga ovlašni pogled na korice zavara i navede na pomisao da je reč o ljubavnoj priči već prve stranice će otkriti da je reč o mnogo široj i ambicioznijoj priči. Zato će, kad ponovo pogleda koricu, taj isti čitalac videti da se par na biciklu ne ogleda u vodi već da je u njoj sumorni gradski prizor. Priča počinje na brodu kojim mlada Irmina fon Behdinger putuje u Englesku gde u okviru đačke razmene treba da pohađa srednju školu za daktilografkinje. Mlada, zbunjena, poletna devojka nije mogla da studira u Nemačkoj jer porodica nema dovoljno novca (studiraće samo braća). Nepoznata, strana država, pak, nije samo drugačiji pejzaž i ljudi već i običaji. Vrlo brzo Irmina se susreće (i sukobljava) sa predrasudama (o nemačkoj disciplini, poslušnosti, vrednoći) i razmeravanju tekućih političkih dešavanja jer je godina 1934. i Hitler je na vlasti. Devojka biva, manje ili više otvoreno, napadana zbog onoga što se dešava u Nemačkoj iako ona u tome nema udela (ali je ljuti što Englezi ne gledaju svoja posla). Na jednoj zabavi upoznaje Hauarda, crnca sa Bardadosa, koji studira na Oksfordu. Oni, oboje obeleženi poreklom i bojom kože, postaju prijatelji, druže se, odlaze na izlete. Njihove dublje emocije, ipak, ne mogu da se ispolje zbog obaveza koje ih pritiskaju – Hauardovih ispita koje mora da redovno polaže kako ne bi izgubio stipendiju, Irmininih nevolja – zbog izostanka finansijske pomoći od kuće postaje pratilja starije grofice ali se i to prekida pa ona u proleće 1935.g. mora da se vrati u Nemačku. U Berlinu se Irmina zapošljava u Ratnom ministarstvu, trpi otvoreno nasrtanje šefa, nema dovoljno novca ni za hranu; ipak, nada se da će je premestiti u ambasadi u Londonu gde bi ponovo srela Hauarda. Njen šef stopira premeštaj a očajna Irmina daje otkaz i pozajmljuje novac da otputuje u Englesku. No, pred sam put stiže joj pismo poslato Hauardu sa naznakom da nije uručeno jer je adresa primaoca nepoznata. Slomljena, Irmina prihvata udvaranje a potom i bračnu ponudu Gregora, mladog arhitekte oduševljenog perspektivama razvoja u novoj Nemačkoj. Uprkos sjaju novog poretka ona ne može da ne vidi noćne racije (u kojima učestvuje i njen muž), uništavanje imovine Jevreja i njihova hapšenja ali su njene reakcije na sve to mlake. Rođenje sina donosi kratkotrajnu sreću jer Gregorovi građevinski poslovi su stali pošto je sve podređeno ratnoj industriji pa on biva poslat na Istočni front. Irminin život rastrnut je izmeđi nestašica hrane, briga o sinu, muževljevih pisama o užasima borbi, skrivanja od savezničkog bombardovanja. Konačno, ona sa sinom odlazi na selo gde je život mirniji; tu dobija telegram o muževljevoj pogibiji i dočekuje dolazak američke vojske.

Gotovo 40 godina kasnije, Irmini, sada sekretarici pred penzijom u školi u Študgartu, stiže pismo u kome je Hauard, guverner Barbadosa poziva u posetu. Irmina odlazi, susreće se sa Hauardom, upoznaje njegovu porodicu i njegovu energičnu ćerku koja se zove – Irmina. U razgovorima sa Hauardom koga stanovništvo ostrva obožava, susretima sa nepoznatim ljudima, šetnjama, Irmina se priseća svojih mladalačkih snova i shvata da ih nije ostvarila jer nije bila dovoljno hrabra. Konačno, ona se vraća u Nemačku, svojoj trivijalnoj svakodnevici.

Grafička novela „Irmina“ započinje kao „bildungs roman“ (roman o odrastanju) da bi prerasla u priču o životu zagubljenom i potrošenom u burnim istorijskim dešavanjima koja su obeležila XX veka. Od mladalačke ushićenosti i poleta, velikih očekivanja od sebe i sopstvenog života, koja imaju Irmina i Gregor, njihova životna linija iz uspona prelazi u stagnaciju. Realnost ih ne štedi i oni se predaju, svodeći postojanje na goli fizički opstanak. Popuna suprotnost je Hauard koji nije odustao od mladalačkih snova i, posle decenija teškog rada, ipak ih ostvario. Naravno, njegova pozicija bila je mnogo lakša od Irminine i Gregorove jer on nije morao da istrpi užase ratnih razaranja. Da li bi teška situacija smela biti izgovor za Irmininu apatičnost i konformizam? Istini za volju, mase Nemaca upravo su se (pravdajući sebe imperativom sopstvenog opstanka) tako ponašale – okretale glavu pred stradanjima Jevreja, sklanjale se s puta grubijanima, zatvarale u kuće, ćutale u strahu da će ih neko prijaviti kao bundžije. „Irmina“ daje jedinstven i potresan uvid u funkcionisanje društva običnih ljudi u Trećem rajhu, teranih da trpe zbog navodnog opšteg dobra i planova za veličanstvenu budućnost, nesposobnih ili nevoljnih da se suprotstave nasilju države (a svojim su nečinjenjem Nemci davali „odrešene ruke“ nacistima). Rezultat tih godina su stravični zločini u ime nacije ali i uništavanje životne snage ogromne većine arijevskog naroda.

Irminina priča nije ni patetična ni napadno poučna. U njenom životopisu insistira se na neposrednosti u iskazu kao i na plemenitoj sirovosti crteža. Strip „samo“ beleži dešavanja ostavljajući čitaocu da donese zaključke koji svakako neće biti kompaktni jer ovde niko nije samo „prav“ niti samo „kriv“. Irmina će pobrati i simpatije i osude, i (ne)razumevanje i sažaljenje – baš kao i „prava“ živa ličnost. U svakom slučaju, čitaocima će dugo ostati u sećanju.

(„Dnevnik“, 2018.)