Poručnik koji se ugledao na Bluberija – Mek Koj knjiga 1

Vestern stripovi (na ovim prostorima znani i kao „kaubojci“) bili su sastavni deo odrastanja mnogih generacija dečaka rođenih i stasalih u Zapadnom svetu XX veka; nisu im odolala ni deca Južne Amerike, gornje Afrike odnosno Južne Azije a ponešto su „štrpnule“ i zemlje socijalističkog bloka. I dok je u svetu „pokretnih slika“ vestern primat SAD produkcije dugo bio nesporan i „pokrivao“ čitav svet, na sceni „priča u slikama“ to nije bilo tako jer su vesterne pisali i crtali svuda – u Argentini („Larigan“, „Cisko Kid“), Engleskoj („Met Meriot“, „Mat Dilan“, „Ves Slejd“), Italiji („Teks Viler“, „Koko Bil“, „Kan Parker“, serijal „Priče sa Divljeg Zapada“), Francuskoj („Džeri Spring“, „Talični Tom“, „Bluberi“, „Komanča“) i Jugoslaviji („Stari Mačak“). „Kaubojci“ su, u svoj svojoj popularnosti, menjali izgled i ikonografiju ostajući, uprkos transformacijama, uvek sinonim za slobodu, divljinu, muževnost, kavaljerstvo i pravoljubivost. Kraj 1960-tih i početak 1970-tih bili su za vestern vreme promena pod uticajem nekolikih struja: na jednoj strani je bio tradicionalni vestern a s druge novi, stvaran pod uticajem nadolazećih, drugačijih vremena. U filmu se to videlo u delima Džona Forda i Serđa Leonea i nizu naslova koji su dostizali do tzv „anti-vesterna“ („Plavi vojnik“, „Mali veliki čovek“, „Pat Garet i Bili Kid“, „Čovek zvani Konj“, „El Topo“…) što će se kasnije izroditi u „egzistencijalistički vestern“. U evropskom vestern stripu tog vremena neprikosnoveno je, kao visokokvalitetni rad, vladao „Bluberi“ pa su se novi „kaubojci“ ugledali na njega. Takav je bio i strip „Mek Koj“ scenariste Žana-Pjera Gurmelana i crtača Antonija Ernandeza Palasiosa koji je startovao 1974. u, časopisima prilagođenim, kratkim epizodama od desetak stranica koje su kasnije povezane u prvi album „Legenda o Aleksisu Mek Koju“ koji će se nastaviti u celovečernje albume „Izvesni Mek Koj“ i „Klopka za Mek Koja“. Strip je, svojevremeno, sa samo par godina kašnjenja za originalnim objavljivanjem, štampan u Jugoslaviji u različitim izdanjima, od „Eks almanaha“ i „Supera“ do „Politikinog zabavnika“, ponekad u boji češće u crno-beloj varijanti; u svakom slučaju „Mek Koj“ je (pod nepravilno „skrojenim“ imenom) u tim godinama imao svoju redovnu publiku. Za njegovo novo pojavljivanje zaslužan je agilni „Darkwood“ koji ga prezentuje u punom sjaju – u visokokvalitetnim, kolorno štampanim knjigama sa tvrdim koricama.

Na početku svog strip života Mek Koj se dosta ugledao na Bluberija kao i na vizuelnu naraciju Leoneovih „špageti vesterna“. On je poručnik u južnjačkoj vojsci koja se oktobra 1864. povlači pred severnjacima. General Hud poverava Mek Koju odgovorne zadatke izviđanja neprijateljskih položaja što ovaj izvršava a kada na taj poduhvat padne sumnja Mek Koj brani čast još većom (luđom) hrabrošću. Svojim neustrašivim akcijama Mek Koj je samo za kratko usporio poraz da bi, na kraju, bio zarobljen i poslat u logor a odatle, za račun severnjaka, odlazi u opasnu misiju u Meksiko da povrati tri miliona opljačkanih dolara od tajanstvenog Sveca. U pustoši Meksika misija će samo delimično uspeti pa Mek Koj i njegov drug Čarli, pošto saznaju da je građanski rat okončan, mada praznih šaka i bisaga, požele da se vrate kući ali – na teškom putu uleću u žestoku potragu za mitskim zlatom grada Sibole. I ova avantura će se, posle jurnjava i pucnjava u pustinjama i golim brdima, okončati manje-više (ne)slavno i Mek Koj i Čarli nastavljaju povratak kući – u sledećoj knjizi.

Ono što u „Mek Koju“ pleni pažnju znatiželjnog čitaoca je vizuelni segment stripa. Gurmelanov scenario je manje-više korektan u ponovnom prepričavanju obrazaca o požrtvovanom vojniku, raznoraznim banditima, otpadnicima i Indijancima ili večnim potragama za blagom dok Palasiosov crtež izaziva različite utiske. Njegov grafizam temelji se ne na jasnim linijama nego na mnoštvu linija-šrafura koje grade objekte, što ima svoje prednosti ali i manu jer se nacrtani oblik lako gubi-utapa u to mnoštvo. Ipak, Palasiosove slike surovih pustinjskih predela spečenih nemilosrdnim suncem zaista su ubedljive; sa fizionomijama i mimikom, međutim, poprilično se muči pa crtež deluje krajne nevešto (posebno ako je u pitanju neki geg). Palasios je svestan ove manjkavosti koju obilno kompenzuje ekstravagantnim kolorom, intenzivnim čistim bojama i njihovim neuobičajenim spojevima (zato poneki kvadrati liče na tehnikolor filmove za neizbalansiranim paletama). U konačnom utisku ovaj manir daje stripu određenu dozu psihodeličnosti primerenu periodu u kome je stvaran što je danas svakako zanimljivo i atraktivno (makar kao istorijski fenomen). U svakom slučaju, „Mek Koj“ će se u sledećim epizodama razvijati i napredovati na veliko zadovoljstvo ljubitelja vesterna. Prvi tom doživljaja prgavog južnjačkog poručnika je, pak, intrigantni uvod u te strip avanture.

(„Dnevnik“, 2018.)