Ko drugome jamu štrumpfuje – sam će u nju štrumpfnuti – Štrumpfovi 9

Mali plavi narod koji živi u srcu šume, poznat pod imenom Štrumpfovi, iznad svega voli uređen život, svakodnevicu koju ispunjava sakupljanje šumskih plodova i priprema zimnice, večno građenje mosta preko reke, proslave raznim povodima a sve to uz redovne, manje ili veće, smicalice i šale. U rutinu spada druženje sa divljim životinjama i pticama kao i skrivanje ili nadmudrivanje vešca Gargamela i njegovog mačka Azraela odnosno drugih neprijatelja. Svaki od mališana koji liče „kao jaje jajetu“ vrlo je zadovoljan svojim mestom u zajednici – naravno, osim Mrguda, koji ne voli ništa i nikoga. Ipak, kako to mora da bude, uvek se zadesi neko kome nije sve potaman – setimo se Astroštrumpfa koji je želeo da odleti na druge planete. I taman su Štrumpfovi, na čelu sa Velikim Štrumpfom, uspeli da ispune životnu želju Astroštrumpfa (album br. 8) kad eto novog nezadovoljnika i nesretnika koji je „Totalno drukčiji od drugih“ a namera mu je da krene na put oko sveta. Pokušaji ostalih Štrumpfova da ga oraspolože i uključe u svoje aktivnosti ne uspevaju i putnik odlazi sa svojim zavežljajem iz sela. I odmah mu se na licu razlije osmeh! No, jedno je sanjati o avanturama a drugo biti u njima – šuma je noću puna pretećih, nepoznatih zvukova, od kiše nema zaklona, puta nema… Avanturista vrlo brzo zaključuje da „Ova velika pustolovina i nije baš bajna stvar!“ Ipak, ponos ga tera dalje – pravo u Gargamelove šake! Od tada se događaji zahuktavaju: Gargamel upada u selo Strumpfova, dobija anđeoski serum privremene dobrote, „plavci“ jure da spasu putnika i bivaju zarobljeni ali se na kraju svi ponovo vrate u selu. A potencijalni veliki pustolov zaključuje da je shvatio da „jednom Štrumpfu nigde ne može biti bolje nego među svojima!“ U čast ove spoznaje organizuje se novo veselje jer je Štrumpf totalno drukčiji od drugih „opet postao Štrumpf kao i svi ostali.“ Ili, kako bi razvojni psiholozi rekli svojim stručnim jezikom – jedinka je uspešno socijalizovana i postala funkcionalni deo zajednice! Pejoa i Delport su ovu ozbiljnu temu ispričali na svoj veseli način, izbegavajući velike reči a ipak otkrivajući velike istine.

Druga priča u ovom albumu, koji je deveti deo sabranih dogodovština Štrumpfova (u izdanju beogradske „Čarobne knjige“), pod naslovom „Mašina za lepo vreme“ bavi se intrigantnom temom tehnološkog razvoja i nezrelosti društva da njene mogućnosti valjano iskoristi. Elem, iznerviran lošim vremenom koje ga ometa u planiranim radovima, majstor Kuckalo reši da zasuče rukave i napravi mašinu kojom će kontrolisati vreme. Zamišljeno – učinjeno i, uz pomoć šišarke koja je ključna stvar, vetrokaza i ruže „za vetrove“, meha i maslačka kojima se „seje vetar“, pirea od graška za maglu, kantice za zalivanje cveća, novca (jer vreme je novac), belanaca ulupanih u sneg, parčeta ogledala za led, lastinog gnezda za jesen, naočara za sunce i još ponečega na vrhu brda niče kućica-mašina za lepo vreme. Ovo dostignuće je toliko veličanstveno da Veliki Štrumpf čestita Kuckalu a onda, pošto je vreme namešteno da bude lepo, svi odlaze na izlet – čak i Mrgud koji ne voli izlete. Kefalo ipak nosi i kišobran uz objašnjenje (u stilu Grunfa iz stripa „Alan Ford“): „Bolje kišobran u ruci nego kapuljača na grani a oprez je, osim toga, majka suvoće!“ Međutim, ne odlaze baš svi – Štrumpf baštovan mora da zaliva svoje biljke a pesnik Škrabalo namerava da napiše odu suncu. Dok nosi teške kofe sa vodom baštovan se doseti da mu mašina može pomoći pa je namesti na kišu. Škrabalu to zasmeta u inspiraciji pa namesti vreme na još sunčanije. Baštovan vrati vreme na kišu, Škrabalo na pasju vrućinu i – njih dvojica se potuku a mašina se pokvari pa se smenjuju sneg i žega, led i proleće (što zbunjuje laste koje ne znaju da li im je vreme da se sele ili ne). U opštem haosu stihija uništava most, vreme divlja i jedino što se može učini jeste da se mašina uništi. Kad se to desi Štrumpfovi se vraćaju kući jer ih čeka mnogo posla i silne popravke. A pouka? Pošto priča mora da ima pouku za nju se, dok Veliki Štrumpf odlazi s izrazom lica „šta sam ja bogu kriv da me ovaj kinji“, pobrinuo Kefalo koji infantilno-ingeniozno-Grunfovski kaže: „… treba prihvatiti vreme onakvo kakvo jeste (…) kad nemaš ono što bi želeo da imaš, treba da voliš ono što imaš, a to ti je, opet, živi dokaz da ko vetar seje, buru će žeti, kao i da svako treba da se proštrumpfne prema  guberu, jer ko drugome jamu štrumpfuje, sam će u nju štrumpfnuti, što znamo iz lični iskustava, a i inače…“

Pejoa i Delport, kao talentovani, vešti i uvežban tim, u ovim epizodama grade priču na osetljivoj razmeđi zabave i podučavanja. Humor, dopadljiv zaplet i sjajan, pročišćen crtež pomešani su, nenametljivo ali efektno i funkcionalno, sa sasvim ozbiljnim lekcijama koje se moraju naučiti u detinjstvu ali i redovno obnavljati u odraslim godinama.

(„Dnevnik“, 2017.)