Gorko-vesela univerzalna priča o vlasti – Štrumpfovi 3

Stara narodna mudrost kaže „Kad mačke nema – miševi kolo vode“. Da li ista ili slična poslovica postoji u Belgiji nije opšte poznato ali za svet Štrumpfova koji je stvorio belgijanac Pejo (u „civilnom“ životu Pjer Kilifor, 1928-1992) svakako važi ona koja kaže „Kad Velikog Štrumpfa nema  – rasulo kolo vodi“. Elem, pošto njega njegovi magijski poslovi odnosno spravljanje čarobnih smesa odvedu izvan sela (jer mu je ponestalo mlečike) stvari među malim, plavim mangupima počinju da se ozbiljno komplikuju. Od Velikog Štrumpfa na odlasku dobijaju samo savet da se „lepo štrumpfuju dok on nije tu“, a na upražnjeno mesto glavnokomandujućeg odmah pokušava da uskoči nekoliko pretendenata – prvi među njima je Kefalo, jedini Štrumpf sa naočarima, koji sebe smatra prirodnim zamenikom Velikog Štrumpfa, dok ostali misle da je on dosadni štreber. Pošto spontani demokratski način izbora ne proizvede rezulate jer svaki Štrumpf glasa samo za sebe (osim naravno Mrguda koji ne voli sebe) zakazuju se izbori. Ambiciozni Štrumpf slučajno otkriva najjače sredstvo politike – obećanje i njime pridobija glasače (Kefalo naivno veruje da će on biti izabran zahvaljujući svom ubeđivanju glasača). Izabrani se, međutim, odmah samoproglašava za kralja! Što bi naš narod rekao „Daj nekome vlast pa ćeš videti kakav je“. Kad snažni Gruber ode da se obračuna sa samozvancem biva – unapređen u „velikog kapetana (glavnog) u službi za zaštitu štrumpfovskog legaliteta“! Počastvovani Gruber odmah bira svoju vojsku-stražare sa halebardama i – eto nam države. Pošto je uspostavio red kralj realizuje svoje najvažnije ideje – proglašava radnu obavezu u cilju izgradnje svog dvora i menja svoju odeću u – zlatnu.

Prinuda, pak, počinje da rađa otpor; zaverenici oslobađaju uhapšenog Šaljivka (koji je kralju dao eksplozivni poklon) i beže u šumu. Kralj organizuje poteru za koju svaki učesnik dobija medalju i kreće u potragu za logorom odmetnika; vojnici, međutim, koriste priliku da prebegnu na slobodu. Osetivši se ugroženim kralj ograđuje selo upravo pre poziva pobunjenika da abdicira. Sukob dve vojske je neminovan; dvor biva razrušen, selo demolirano. Opkoljen, sa šačicom lojalnih stražara, kralj odbija da se preda i, pre poslednjeg juriša na njega – vraća se Veliki Štumpf koji, svojim autoritetom, uvodi „stari“ red a kruna i plašt, simboli nekadašnjih ambicija i borbe, završavaju kao dodatak strašilu u polju. Uprkos srećnom kraju i veselju – bivši kralj kreće da počisti nered a pridružuju mu se ostali – čitaocima ostaje gorak ukus u ustima jer uviđa kako je tanušna opna civilizovanosti, tolerancije i (ako već ne demokratije jer Veliki Štrumpf nije izabran na svoju vodeću funkciju) nečega što najviše liči na „prosvećeni apsolutizam“. Paralele sa realnim događajima, savremenim ili onima iz bliske i dalje prošlosti, uočljive su i nimalo prijatne.

Pejo i Delport svoju su priču upakovali u formu stripa za mlađu publiku ali sadržina itekako premašuje ovu grupaciju te je dopadljiva i starijima, svima od 5 do 80 godina. Ova „celovečarnja“ epizoda u trajanju od 40 (dakle, skoro pa standardnih albumskih 48) tabli krcata je mračnim i zloslutnim događanjima ali i gegovima i dosetkama tako da svi oni čine izbalansiranu celinu koja je čita lako uprkos sumornom potekstu. Taktika da se priče ne šire na silu (da bi zadovoljio zadati obim epizoda) i da se, samo kada ima dovoljno materijala, stvara velika epizoda pokazuje se i u „Kralju Štrumpfova“ kao opravdana. Pripovedačko-scenaristički nerv Pejoa i Delporta uspešno je, bez praznih hodova, dozirao tenzije sa kulminacijom u poslednje dve table. Razrađeni su i detalji koji podupiru priču iako možda nisu uvek vidljivi na prvi, ovlašni pogled; takva je kraljeva zlatna garderoba (dok svi ostali nose bele kape i donji deo, „špilhozne“, osim, naravno, Velikog Štrumpfa koji ima crvenu opremu) kao i njegovo uštogljeno kraljevsko obraćanje podanicima. Sve ovo u funkciji je otkrivanja odnosa u rasponu od beskrupulozne ambicije, spletkarenja i komformizma-ulizištva (u čemu prednjači Kefalo ali su i drugi „slabi“ na obećanja i nagrade) te apatije i nesposobnosti/nevoljnosti da se na zlo reaguje odmah a ne kada ojača i počne da uzima svoj danak. Ono što je počelo kao igra i iskušavanje snaga postaje fatalna mašina/sistem koji neumoljivo deli ljude/Štrumpfove na pobornike i protivnike, na podobne i one koji to nisu pa ih treba pridobiti za „pravu stvar“ ili, ako to ne ide, onda ućutkati i ukloniti.

 „Kralj Šrtumpfova“ sjajna je gorko-vesela univerzalna priča o vlasti i svemu oko nje i jedan je od vrhunaca ovog inače kvalitetnog strip serijala.

(„Dnevnik“, 2015.)