(Ne)romantični pogled na rat – Pustinjske škorpije 1

Agilna kuća „Čarobna knjiga“ prijatno je iznenadila ljubitelje Huga Prata (1927-1995) novim projektom – sabranim epizodama „Pustinjskih škorpija“ – svih 5 epizoda u tri knjige sa tvrdim koricama, u kvalitetnoj štampi i sa mnoštvo za Prata karakterističnih, raskošnih akvarela i skica. Kuriozum ovog izdanja je kolor koji je naknadno uradila Patricija Zanoti koja je kolorisala i druge značajne Pratove radove.

„Pustinjske škorpije“, stvarane sporadično od 1969. do 1992.g, pripadaju delu Pratovog opusa posvećenog II svetskom ratu; uz „Škorpije“ tu su avanture „Ernija Pajka“ (stvarane od 1957. do 1959) odnosno „Morgana“ (1995) te mnoštvo ratnih priča crtanih po različitim scenarijima i objavljenih u znamenitim edicijama „Biblioteka ratnih slika“ („War Picture Library“), „Rat na moru“, „Kanonada“.

Prat se u „Škorpijama“ delimično podsetio sopstvenog iskustva jer je u Abisiniji (Etiopiji), gde je živeo sa porodicom, po nagovoru oca, profesionalnog vojnika postao najmlađi član kolonijalne milicije u Adis Abebi i najmlađi Musolinijev vojnik. Po osvajanju Abisinije od strane Engleza Prat i njegova majka su odvedeni u logor a odatle, posredstvom Crvenog krsta, vraćeni u Italiju. U prvoj epizodi nazvanoj „Pustinjske škorpije“ (nastajala je od 1969. do 1973.) znatiželjni čitaoci upoznaju oficira poljske armije Koinskog (ponekad ga oslovljavaju kao poručnika) koji je član „Pustinjskih škorpija“ – u punom nazivu engleske jedinice „Pustinjska grupa za daleka dejstva“ – opisivanih i kao aristokrate među borcima. Ovi hrabri vojnici ne deluju previše uglađeno (zapušteni su i neobrijani) niti insistiraju na vojničkoj etikeciji ali obavljaju tajne, teške i prljave poslove na negostoljubivim teritorijama Libijske pustinje odnosno Sahare. Vreme dešavanja je 1940. i 1941. godina a ratna situacija krajnje konfuzna: s jedne strane su Italijani i njihovi lokalni saveznici a s druge Englezi i mnoštvo raznovrsnih jedinica sastavljenih od vojnika različitih naroda i plemena. Domoroci rat doživljavaju kao stvar koja nije njihova i pokušavaju da iskoriste priliku za ličnu zaradu i ostvarenje dugoročnih etničkih planova (pripadnica jevrejske grupe otvoreno kaže beduinu da će njihov sukob rešavati kada se završi rat). Sred takvog okruženja Koinski, posle lutanja pustinjom, sklanjanja od neprijateljskih oklopnih vozila i aviona, mora da razotkrije neprijateljskog špijuna.

Druga epizoda „Koliba na brdašcu…“ (po starom šlageru koji jedan od junaka često pevuši) nastavak je avantura markantnog Poljaka za čiji ožiljak na obrazu nisu krivi Nemci već jedna Ruskinja. Ovog puta on će se, u tvrđavi usred pustinje, nameriti na italijanskog poručnika Stela koji nudi podelu skrivenog zlata ako mu Koinski pomogne da dođe do lepe pevačice Brede koja je izbacila iz stroja više vojnika nego istoimeni mitraljez; Koinski se na to zapita „Kako li sam se ja upleo u ovu priču?“ ali rešava da okuša sreću. Međutim, Koinski i Stela bivaju zarobljeni i pred samo pogubljenje oslobađa ih bizarni ratnik Kuš koji, kako on tvrdi, hoda sa anđelom smrti, zna mnoštvo poučnih citata i rado jede škorpije. Kuš je bizarni spoj muslimana fanatika i borca koji čeka svetsku revoluciju između dobrih i loših, koji citira stare pesnike i poznavao je Korto Maltezea, nestalog u Španskom ratu; u nekoliko epizoda serijala „Korto Malteze“, sakupljenih u albumu „Etiopljani“ (1973) Korto i Kuš zaista su drugovali i ratovali po pustinjama pa je ovo primer Pratovog autocitiranje (ali i metatekstualnosti). Trojka Koinski, Stela i Kuš nastaviće put prema Bredi, uz već obavezan sukob sa avionom, da bi se na cilju ispostavilo da je dama pobegla sa drugim, posle čega slediti otkrivanje i podela blaga ali i neočekivani rasplet.

Pratova verzija II svetskog rata ni malo nije pompezna ali nije ni klasično antiratna. On se bavi netipičnim (anti)junacima a upravo taj iskošeni pogled, uz pozivanje na manje znane činjenice („Pustinjske škorpije“ baziraju se na stvarnim događajima), otkriva mnoštvo velikih i malih interesa kojima je rat dobrodošlo pokriće za delovanje. S druge strane, Prat u sva dešavanja unosi (kao i u slučaju Korto Maltezea) dozu romantične potrage za idealima i novim, plemenitijim senzacijama. Tako se, u krajnjem, sva događanja mogu svesti na neprestani sukob trivijalno-vulgarnog i kreativno umetničkog doživljavanja sveta. Ovaj sudar vidljiv je i u minimalističkom crtežu na kome od veličanstvene pozornice pustinje oštro odudaraju ružne ratne mašine pažljivo iscrtane do poslednjeg detalja.

U konačnom sabiranju utisaka prve epizode „Pustinjskih škorpija“ razotkrivaju se kao izuzetno uspelo delo koje ciničnom pričom i briljantnim crtežom razotkrivaju svu grotesknost svetskog rata.

(„Dnevnik“, 2019.)