Dugo putovanja kroz krugove modernog pakla – Skalpirani 2: Mrtve majke

Strip serijal „Skalpirani“ scenariste Džejsona Arona i crtača Rajka Miloševića Gere, koji je povremeno imao „ispomoć“ drugih majstora olovke i pera, započeo je svoju avanturu 2007. i potrajao do 2012.g. kada je okončan. Sveukupno je objavljeno 60 svezaka (svaka sa oko 24 stranice), u izdanju američke kuće „Vertigo“, koja je formalno deo „DC“ giganta poznatog po super-herojima na čelu sa Supermenom, Betmenom i Čudesnom ženom; no, „Vertigo“, u mesečnim sveskama ili knjiga, prvenstveno objavljuje ambicioznije i serioznije stripove namenjene odrasloj i zahtevnijoj publici. Stoga ne čudi da su „Skalpirani“ odmah privukli veliku pažnju čitalaca i dobili pohvalne (ali i negativne) kritike stručnjaka. Agilni „Darkwood“ za ovdašnje stripoljubce objavljuje serijal u pet knjiga „de luks izdanja“.

Sama postavka priče egzotična je i provokativna jer se dešavanja odvijaju u jednom od indijanskih rezervata koji nominalno imaju status autonomnih oblasti (čitaj, geta ili koncentracionih logora) za jadne ostatke starosedelaca koje su beli doseljenici masakrirali (izvršili genocid) u ime civilizacije (otimanja prirodnih bogatstava i resursa). Nekadašnji gospodari prerija, šuma i planina „humano“ su saterani u rezervate gde su prinuđeni da žive od državne milostinje; potomci ponosnih lovaca i ratnika i danas žive na marginima najbogatijeg i najdemokratskijeg kapitalističkog društva, prehranjući se bonovima za hranu i sitnim kriminalom. Alkoholizam, narkomanija i prostitucija su redovne, svakodnevne pojave formalno suzbijane i kontrolisane od lokalnih policajaca (takođe Indijanca) kojima rukovode korumpirani političari-poglavice; svako od njih ima svoju računicu i ambicije da i dalje zarađuje na tuđoj grbači, muci i neznanju. Mlade generacije pokušavaju da nešto promene (često i nasilno) ali upotreba alkohola i droga potapa ih u bezvoljnu, nemu (ugojenu) masu kojom vladaju siledžije i njihovi nalogodavci. Rezervat Oglala Sijuksa pod nazivom „Prerijska ruža“, u južnoj Dakoti, „gde je veliki narod Sijuksa došao da umre“ oličenje je bezmerne ljudske bede i zla. Brojni živopisni strip (anti)heroji nisu ni potpuno dobri ni potpuno loši jer iza svakoga stoji životna priča koja ga istovremeno i opravda i optužuje. Centralni lik dešavanja, Dešajel Zli Konj, agresivni momak, zaposlen kao potrčko-policajac (ali i tajni agent FBI-ja), sin je buntovne majke Đine. Dešajelov šef je Crvena Vrana, poglavica, bivši buntovnik a sada političar i biznismen koji diluje drogu, nemilosrdno uništava konkurenciju i otvara veliki kasino koji će, kako on tvrdi, svojom zaradom poboljšati život u rezervatu; njegova ćerka Kerol besomučno menja ljubavnike, Dizel je manijakalni ubica, FBI agent Nik opsednut je željom za osvetom dugom tri decenije, Kečer okajava svoje grehe u alkoholu i misticizmu, mladi Dino samo hoće da pobegne u Kaliforniju dok Lorens, u ime mladalačkih ideala, doživotno leži u zatvoru za ubistva koja nije počinio… Drugi tom serijala nastavlja da zapliće sudbine (od ubistva Đine i dolaska predstavnika poslovnih partnera Crvene Vrane koji seju užas i smrt do stradanja nedužnih svedoka i ljubavni susreta koji su grčeviti pokušaji da se oseti nešto lepo i normalno).

„Skalpirani“ su izuzetno surova i nasilna noar krimi priča. Njeno iščitavanje moguće je na više nivoa – kao grube ali klasične priče o policajcu na tajnom zadatku u samom srcu kriminala koji gubi svoj identitet ili kao slike geta ogrezlog u nasilje i poroke. No, kako niz događaja odmiče znatiželjni čitalac je sve sigurniji da pred sobom ima modernu verziju putovanja kroz Pakao iz koga povratka nema. U tom Paklu boja kože (bela, crna, crvena ili žuta) nije ni od kakvog značaja za moralnost i „ispravno“ ponašanje – zli su zli bez obzira na rasu. Ipak, „indijansko pitanje“ je jedan od glavnih argumenata negativnih kritika serijala: scenariju je oštro zamerano da podstiče politički nekorektne predrasude o „lošim Indijancima“. Ovo napadno „čistunstvo“, međutim, potpuno je neosnovano. Više pažnje zaslužuju primedbe da strip ponavlja oveštale krimi šablone. „Skalpirani“ nesporno koriste žanrovsku ikonografiju ali to nikako ne rade rutinski. Aronova pripovedačko-scenaristička veština na zavidnom je nivou. Radnja naizmenično „skače“ iz sadašnjosti u prošlost i ovo kretanje napred-nazad otkriva i razrešava mnoge tajne ali daje i uporedni uvid u razvoj ličnosti što je, pak, jedno od težišta priče – propast mladalačkih ideja i zanosa – koje samo potcrtava bezizlaznost iz okruženja i situacija u kojima junaci opstaju.

Prljavi grafizam R. M. Gere briljantna je i organska vizuelizacija priče. Bravurozne kjaroskuro slike Gera montira u vratolomno brze table koje ostavljaju bez daha. Gustina detalja i bizarnost rakursa ne dozvoljavaju da se preko slika „olako“ pređe. Čitava površina stranice (bez margina) poprište je vrhunskog crtačkog umeća. Slike urasle jedna u drugu grade monolitne celine guste atmosfere i vanredne likovnosti. Gera je u „Skalpiranima“ na vrhuncu svog impozantnog i višestruko dokazanog likovnog umeća ovog puta obogaćenog i sjajnim, sugestivnim kolorisanjem. Gostujući crtači, Džon Pol Leon i Davide Furno, ma koliko da su vešti jednostavno nisu dorasli Gerinom majstorstvu.

Zaključimo da su „Skalpirani“ izuzetan strip serijal robusne snage i duboke tragedije, u kome kipte „krv, znoj i suze“, i kao takav ne ostavlja čitaoce ravnodušnima niti dozvoljava da bude brzo zaboravljen.

(„Dnevnik“, 2019.)