Skalpirani, krimi priča sa aromom vesterna – Skalpirani 1: Indijanska teritorija

Za redovne strip čitaoce „Vertigo“ je ime za američke visoko kvalitetne stripove. Iako je faktički deo „DC“ giganta koji je poznat pre svega po svojoj ergeli super-heroja na čelu sa Supermenom, Betmenom i Čudesnom ženom, „Vertigo“ prvenstveno objavljuje dela namenjena odraslijoj i zahtevnijoj publici. Stoga se mesečnim sveskama ili knjigama sa ovim zaštitnim znakom pristupa sa posebnom pažnjom koja, najčešće, biva adekvatno nagrađena. Serijal „Skalpirani“ scenariste Džejsona Arona i crtača Rajka Miloševića Gere u potpunosti potvrđuje rečeno. Od 2007. kada se pojavio do 2012.g. kada je okončan, nakon 60 svezaka (svaka sa oko 24 stranice), serijal je privlačio veliku pažnju čitalaca i kritike (i pohvalne i negativne). Sama postavka priče je provokativna jer se dešava u jednom od indijanskih rezervata koji su autonomna geta (čitaj, koncentracioni logori) za ostatke starosedelaca koje su beli doseljenici masakrirali (čitaj, izvršili genocid) u ime civilizacije (čitaj otimanja resursa). Potomci nekadašnjih gospodara prerija, šuma i planina „humano“ su  saterani u rezervate gde, sistemski marginalizovani, žive od bonova za hranu i kriminala. Alkoholizam, narkomanija i prostitucija su svakodnevne pojave kontrolisane, barem formalno, od lokalnih policajaca (takođe Indijanca) kojima rukovode korumpirani političari-poglavice; svako od njih ima svoju računicu i ambicije da i dalje zarađuje na tuđoj muci, grbači i neznanju. Mlade generacije, dok još ima bunta u njima, pokušavaju da nešto promene (makar i nasilno); kasnije, kako im snaga kopni a telo se privikava na alkohol i droge oni tonu u bezvoljnost postajući nema (ugojena) masa kojom vladaju siledžije i njihovi nalogodavci. Rečju, rezervati, u ovom slučaju Oglala Sijuksa pod  nazivom „Prerijska ruža“ u južnoj Dakoti „gde je veliki narod Sijuksa došao da umre“ oličenje su bezmernog ljudskog jada, bede i zla, skup poniženih i uvređenih. Niko od mnoštva živopisnih strip likova nije ni potpuno dobar ni potpuno loš jer iza svakoga stoji životna priča koja ga istovremeno i opravda i optužuje: Dešajel Zli Konj, agresivni momak koji se vraća u rezervat da postane potrčko-policajac sin je buntovne majke Đine, Crvena Vrana, poglavica, buntovnik u mladosti a sada političar i biznismen diluje drogu, nemilosrdno uništava konkurenciju i želi da otvori veliki kasino koji će svojom zaradom, kako tvrdi, poboljšati život u rezervatu, njegova ćerka Kerol besomučno menja ljubavnike, Dizel je manijakalni ubica, FBI agent Nik opsednut je željom za osvetom dugom tri decenije, Kečer okajava svoje grehe u alkoholu i misticizmu, mladi Dino samo hoće da pobegne u Kaliforniju dok Lorens, u ime mladalačkih ideala, doživotno leži u zatvoru za ubistva koja nije počinio…

„Skalpirani“ su krimi priča (sa „aromom“ vesterna) u kojoj ne postoji razlika između Dobra i Zla jer se „dobri momci“ od loših razlikuju samo po policijskim značkama ali je zato jasna podela na Indijance i belce (i na njoj otvoreno rasistički insistiraju i belci i Indijanci). To je, barem u prvoj od ukupno pet knjiga „de luks izdanja“ („Darkwood“, 2017), povest o policajcu na tajnom zadatku u samom srcu kriminala, kojoj egzotičnost mesta dešavanja daje dodatnu atraktivnost i pojačanu socijalnu notu. „Indijansko pitanje“ bilo je jedan od glavnih argumenata negativnih kritika serijala: scenariju je oštro zamerano da podstiče predrasude o „lošim Indijancima“ što je, navodno, politički nekorektno. Ovakvo „čistunstvo“ ipak je preterano kao i optužbe da strip ponavlja oveštale krimi šablone. Nije sporno da žanrovska dela barataju određenom ikonografijom (što čine manje ili više vešto) i po tim karakteristikama bivaju prepoznata i čitana u određenom ključu. „Skalpirani“ nisu izuzetak po tom pitanju ali jesu po pripovedačko-scenarističkoj veštini i strategijama. Radnja se naizmenično dešava u sadašnjosti i prošlosti i ovo kretanje napred-nazad otkriva i razrešava neke tajne ali daje i uporedni uvid u razvoje ličnosti što je, pak, jedno od težišta priče: trošenje i propast mladalačkih ideja i zanosa čime se, pak, oštro potcrtava i bezizlaznost situacije u kojoj junaci opstaju.

Koliko god da je Aron uspešan scenarista R. M. Gera je još bolji crtač. Njegov prljavi grafizam briljira a bravurozne kjaroskuro slike montirane su u vratolomno brze table koje ostavljaju bez daha. Posmatračevo oko mahinalno se vraća na viđeno jer gustina detalja i bizarnost rakursa ne dozvoljavaju da se preko slika „olako“ pređe. Ukidanjem margina (posle par epizoda) čitava površina stranice postaje poprište crtačkog umeća pa slike urastaju jedna u drugu tvoreći monolitne celine guste atmosfere i vanredne likovnosti. Gera je u „Skalpiranima“ na vrhuncu svog impozantnog i višestruko dokazanog likovnog umeća ovog puta obogaćenog i sjajnim, sugestivnim kolorisanjem.

Rečju, „Skalpirani“ su vanredno zanimljiv strip serijal kome treba pokloniti punu pažnju. Nakon iščitavanja prvog toma svakako sledi željno iščekivanje sledećih.

(„Dnevnik“, 2018.)