Stradanje Diosamante

Pogodaka: 612

svet stripa mali logo

Neomeđeno razmišljanje o stripu


Stradanje Diosamante


neomedjeni
Vladimir Milošević

     

         U suštini, nemam pojma ni zbog čega bih se osvrtao na njegovu priču kada je ovo, od prve do poslednje table, Galov strip. Bez preterivanja, sam matori vrač je u predgovoru naglasio da je scenario radio imajući na umu svog crtača i njegovo božansko umeće. Ali ajde, kko je samom Galu bilo važno da mu na ovom projektu Inkalov tvorac bude saradnik, počećemo od Alehandrovog doprinosa nastanku ovog dragulja devete umetnosti.

stradanje diosamante 01

          Rekoh, nije poenta ovog stripa u scenariju, premda ovo nije jedan od Žodovih lošijih. Doduše, nije ni jedan od boljih, pre bih ga svrstao u neki prosek. U Stradanju se vraća (verovatno pogrešan izraz, sumnjam da ju je ikad napuštao) svojoj omiljenoj temi, ideji da pojedinac mora pasti na dno, pa kopati još malo naniže kako bi našao i dno ispod dna, zatim pasti još malo niže ako je moguće, a i ako nije, doživeti potpuni slom, raspad, krah svega svog, da bi nakon iznenadnog čina prosvetljenja i samospoznaje isti taj pojedinac iz pomenutog procesa izašao kao potpuno nova, snažnija, savršenija osoba. Kvizac Haderah, jebiga. Klasika.

          Ima jedna kvaka koja ovu priču čini nešto drugačijom. Žodovi ostali junaci, uglavnom, ne tragaju za pomenutim prosvetljenjem, štaviše, najčešće od istog beže kao đavo od krsta ili rimska legija od usamljenog Gala. Tako, Džon Diful ne želi da postane bolji čovek oblik života ili da spase svet već da zbriše u najbližu pacovsku rupu, samo da pre toga, ako je moguće, kresne Animu. Metabaronima cilj jeste savršenstvo, ali samo na jednom polju, polju ratovanja, dok ne biraju sredstva kako bi ga dostigli (mogao sam, slikovitosti radi, da napišem kako bi zarad istog ubili rođenu majku ili oskrnavili njen grob, ali zapravo, neki od njih su to i uradili). Žodov Huan Solo je, u momentu kada ga prvi put srećemo na stranicama stripa, nakaza i u telu i u duši koja ne vidi da joj je potrebna ikakva promena. I tako dalje i tako bliže. No, junakinja Stradanja želi da se promeni na bolje, samo ne zna kako.

stradanje diosamante 02

          Diosamante je vladarka Arasa i nadaleko poznata kao najlepša žena na svetu. Uz lepotu, poseduje i odgovarajuću pamet, hrabrost, kraljevsku oholost i ratničke veštine kojih se ne bi postideo nijedan muškarac. Ono što ne poseduje je ljubav njenog naroda. Kada čuje da je vladar susednog kraljevstva ima (ljubav i poštovanje svojih podanika, razume se), ona sama samcita kreće na put s ciljem da ga ubije. U tipičnom Žodoovskom preokretu, umesto da jadniku zada smrtni udarac, ona se zaljubljuje u njega. Međutim, pošto je njen željeni ljubavnik sveti čovek, a ona okaljanja krvlju koju je prolila i gresima koje je počinila, Diosamante bukvalno ne može da ga fizički čak ni dodirne, toliko ga je nedostojna. Kako bi mogla da se spoji sa svojom ljubavlju, vladarka Arasa odlučuje da postane osoba poput njega. Njenim jalovim naporima da dostigne telesno i duševno savršenstvo posvećen je dalji tok pripovesti.

          Koju treba, i jedino je moguće čitati, kao neku vrstu kvazifilozofske bajke. Preciznije/perverznije, kvazifilozofsku bajku za odrasle sa scenama grupnog silovanja i seksa sa životinjama. Nadrealističku poteru za individualnim moralom/vrlinom, ma koliko to na prvi pogled delovalo kontradiktorno. Bilo kakav pokušaj da se Stradanje Diosamante čita u nekom drugom ključu, pa čak i epskofantastičnom (radnja Stradanja se odigrava u jednom fantazijskom svetu, to da, u pitanju je priča o herojskoj potrazi, i to je tačno, ali nikako ne o nekoj vrsti potrage koju biste sreli u Gospodaru prstenova ili Erliku od Melnibonea), proizveo bi jedino "šta je ovo, dovraga" impresije pre nego što stignete do pola albuma. Slutim da je Žodorovski nekad u životu i čuo za realizam, ali da je odmah odlučio da neće da ima ništa sa tom glupošću. Ne dajte da vas Izbacivač ili Ludača zavaraju.

stradanje diosamante 04

          Dakle, rekao sam da ovde treba pričati o crtežu, a ne o scenariju, o Galu, a ne o Žodorovskom, pa sam onda radio potpuno suprotno. Čudite se zašto (ili vam, verovatnije, ništa što ja radim više nije uopšte čudno). Ispričaću vam kratku priču. Jedan drugar je u osnovnoj školi napisao sastav o majci u dve rečenice. Napisao je: "Svetinja. Ne usuđujem se da kažem ništa drugo." Učiteljica je bila oduševljena, a lenjo kopile je dobilo peticu na pismenom.

stradanje diosamante 05

          Tja, ne očekujem da će bilo ko biti oduševljen, ali kada razmišljam o Galu i njegovim tablama, mislim: "Svetinja. Nemam reči kojima bih mogao da ih dostojno opišem."
         
          I neću ni pokušavati. Pogledajte, i uverite se sami.

Za potrebe teksta korišćeni su kadrovi iz stripa.
Izdavač za Srbiju: „Makondo“, Beograd, 2016. godine

Copyrigt © ...

 


svet stripa mali logo

Neomeđeno razmišljanje o  stripu


neomedjeni
Vladimir Milošević


©
 Svet stripa

Prijavite se i ostavite komentar.
Hvala.