Bleksad: Priča o mračnim drumovima Amerike

Pogodaka: 1180

svet stripa mali logo

Neomeđeno razmišljanje o stripu


Bleksad: Priča o mračnim drumovima Amerike


neomedjeni
Vladimir Milošević

        Izdavači „Beli Put“ i „Makondo“, Beograd, 2014. godine

          Ima nešto u noiru. Dobro, ima nešto i u vesternu, epskoj fantastici, sajberpanku, lepim ženama, palačinkama sa kremom i raznim drugim elementima pop kulture, ali ovde ne pričamo o njima, već o noiru. Sa životinjama.

          Pretpostavljam da su nakon poslednje napomene verni pratioci mog lika i dela (sva trojica dvojica onaj tip što mi godinama duguje pare) već ukapirali da se detektiv Bleksad vratio, tj. da sam nabavio i pročitao njegov poslednji integral. Oni koji nisu, sad znaju, što znači da su prvog radnog dana u nedelji opteretili svoj mozak još jednom bespotrebnom informacijom. Žalim, ali ko vas je terao da pređete na drugi pasus.

          Dakle, zahvaljujući izdavačkoj kući Makondo, neviđeno atmosferičan strip o ciničnom privatnom njuškalu u svetu antropomofr čovekolikih životinja ponovo je među Srbljem. Makondov integral obuhvata dve poslednje Bleksadove epizode, "Pakao, tišina" i "Amariljo". S vizuelne tačke gledišta, nema se šta progovoriti ni jednom ni drugom albumu, kao i obično. S one druge, pa, recimo da od dve priče jedna leti, dok je druga na žalost doživela nesreću prilikom prizemljenja. O tome u redovima koji slede. Što možete shvatiti kao poslednje upozorenje, ako ste još uvek tu.

          Pakao, tišina je priča o Nju Orleansu. Što znači da će biti dosta džeza. I vudua I karnevala. I maskiranih protuva. I crnaca. Sumnjivih barova i još sumnjivijih ljudi čovekolikih životinja. Mračnih uličica koje strpljivo čekaju nestrpljive prolaznike. Melanholije. I misterija koje čekaju na razrešenje. Ili, kada je u pitanju jedna posebna, na Bleksada.

          U gradu je nestao muzičar. Nikakva posebna frka, samo što njegov bogati producent, Faust Lašapel očajnički želi da ga pronađe. Sebastijan, naša nestala ovčica (dobro, u ovom slučaju pas) bio je veoma talentovani kompozitor kog je Faust voleo kao sina koga nikad nije imao. Koga zapravo ima, ali ne deluje kao da ga previše voli. Faust boluje od kancera kog ne mogu da izleče ni rituali njegove lične vudu majmunice (rekoh da će biti vudua) i posledna želja mu je da pronađe momka i uveri se kako je dobro.

          Sad, Sebastian je, po svemu sudeći, teški džanki u čijoj glavi je odavno više magle nego bluza sa delte Misisipija. I koji je pride, kada je nestao, ostavio ženu u poodmakloj trudnoći da se snalazi sama, kako zna i ume. Više deluje kao neko koga bi pre vredelo izgubiti nego naći, ako se slažete sa mnom. Znam da se sigurno slaže malopre pominjani bludni Faustov sin koji je malo mnogo zainteresovan za Sebastijanovu ženicu. I koji iznosi Bleksadu ljubazan predlog da se okane ovog slučaja (uz dobar ručak). Za razliku od detektiva koji je pre Bleksada radio na njemu, čiji predlog je nešto neljubazniji (pogađate, nije bilo ručka).

          Situacija se komplikuje. A uskoro i leševi počinju da se pojavljuju u mračnim uličicama (jesam rekao da će biti mračnih uličica). I Bleksad počinje da sumnja da stvari možda jesu crno bele kako je u početku izgledalo, ali da je upitno kome pristaje koja od te dve boje.

          Detektivske priče počivaju na dva jednostavna pravila (osim što možda počivaju na više od dva, ili samo jednom, ili nijednom, ali mnogo dobro zvuči kad ovako započnete rečenicu). Prvo je - sakrij ubicu od čitaoca do poslednjeg poglavlja, ili, ako to već ne možeš, ne dozvoli mu da provali razloge zbog kojih ubija. Drugo je - kad otkrivaš lice zlikovca i njegove motive, pobrini se da i jedan i drugi budu uverljivi. Ako su pomenuti uslovi ostvareni, imaš dobru priču koju će tvoj čitalca sa zadovoljstvom pročitati od početka do kraja. Bleksadov četvrti album je, na žalost, zadovoljstvo čitati, ali ne i pročitati. Kanales je u potpunosti ispoštovao prvo pravilo, ali je zakazao kod drugog. Mala dramu koja se odigravala iza kulisa potrage za nestalim talentom i krv koja je posledično prosuta jednostavno je prekomplikovana i neubedljiva. Previše je slučajnosti u svemu tome, previše i nadrealnog. I zato je, uprkos svemu, Pakao, tišina ona priča koja je doživela nesreću pri ateriranju. Šteta, malo je falilo.

          S druge strane, Kanales se savršeno iskupio u narednom albumu, Amarilju.

          Nakon tragičnih dešavanja u Nju orleansu koji su Bleksadov novčanik ostavili još tragičnije praznim, detektiv se na gradskom aerodromu oprašta od svog partnera Viklija koji leti nazad kući. Međutim, Bleksad na parkingu aerodroma nalazi jedan drugi, puniji, ispušteni novčanik i vraća ga vlasniku, bogatuneru koji, zadivljen detektivovim gestom, ovome poverava da odveze njegov automobil do Tulse. Uveren da mu se sreća konačno nasmešila, crni mačak seda za volan i kreće na put...

          ... ne sluteći da ga uskoro čeka veoma nesrećan susret sa Čadom, poznatim piscem koji je nakon svog prvog romana pao u ničim izazavanu depresiju, te je izazavan podsmevanjem svog najboljeg prijatelja, pesnika Ejba, krenuo na put po Americi u razdrndanoj krntiji koja je na izmaku svih svojih konjskih snaga. I izmakle su joj, baš na benzinskoj pumpi na kojoj se našao Bleksad sa svojim, pardon, tuđim skupocenim kolima. Jednu drsku krađu kasnije, detektiv je prinuđen da sam sebi iznajmi svoje usluge i krene autostopom za parom pisaca koji su utripovali da su avanturisti. A jedno malo ubistvo među prijateljima kasnije, pomenuta drska krađa će dodatno zakomplikovati život i Bleksadu i staviti ga na listu osumnjičenih.

          Amariljo, zapravo, nije priča o Bleksadu, uprkos tome što je izašla u strip serijalu istoimenog naziva. Nije ni priča o Čadu, piscu koji se, u pokušaju da pronađe smisao svog života i iskupljenje, polako udaljava i od jednog i od drugog. Nije ni priča o Džeku Keruaku i bitnicima, mada je očigledno da su poslužili kao inspiracija za Čada i još neke likove u stripu. Amariljo je priča o mračnim drumovima Amerike i ljudima koji, odavno nevidljivi za društvo iz koga potiču, njima svakodnevno prolaze. O idealima jednog društva i pojedincima koji im nisu dorasli. O onome što želimo da budemo i onome što zapravo jesmo. I o tome da li je to, bar ponekad dovoljno. Nije ono što sam očekivao kada sam otvorio prvu stranu stripa, ali je svakako nešto što je bilo poželjno, ako ne potrebno, da pročitam. Dobra, vrlo dobra priča.

Za potrebe teksta korišćeni su kadrovi iz stripa.
Copyrigt © Dargaud, Juan Díaz Canales, Juanjo Guarnido 
"Blacksad"
Written by: Juan Díaz Canales
Art by: Juanjo Guarnido

 


svet stripa mali logo

Neomeđeno razmišljanje o  stripu


neomedjeni
Vladimir Milošević


©
 Svet stripa

Prijavite se i ostavite komentar.
Hvala.