Pustinjska zvezda

Pogodaka: 1351

 

svet stripa mali logo

Kaiševi


Tamo gde umire civilizacija


Nikola Dragomirović

Stiven Desberg i Enrico Marini: Pustinjska zvezda 
izdavač za Srbiju Makondo, 2014.

 


          Marini i Desberg donose lice vesterna koje svi vole – surovo, prljavo i nemilosrdno. Gde je čovek čoveku vuk, i gde su granice moralnosti zamućene. Kao u životu, apsolutne krajnosti ne postoje

          Kao film, književost, muzika i druge grane umetnosti, ni strip nije imun na očaravajuću brutalnost vesterna. Period od okvirno 150 godina (američke) istorije je iznedrio legende, interpretacije i ekranizacije u zavidnom broju. A zapravo, šta je toliko očaravajuće u tom kratkom periodu veoma lokalizovane istorije? Mit ili istina? Američki indijanci nasuprot belim osvajačima, koji pedalj po pedalj otimaju teritoriju iz kandži „divljaštva“, donoseći u talasima sopstvenu iteraciju zverstava civilizovanog čoveka. Ako zanemarimo romansirane varijante ranije američke kinematografije – veći deo opusa Džona Vejna i ostale kaubojci-indijanci i bogati rančeri generičke kreacije (a čak i one u izvesnoj meri prenose duh tog vremena) – susrećemo se sa zavidnim korpusom filmova, knjiga i stripova koji, manje ili više uspešno, prenose tu brutalnu i prašnjavu realnost.




          Vestern je veoma verno i detaljno zabeležen deo istorije. Uostalom, zar nije svako makar jednom izjavio kako u nedostatku stvarne i duže istorije Amerikanci beleže svoja osvajanja kontinenta sa zapanjujućom detaljnošću. Kada se osvrnemo na Konkvistu i oreol misterije koji okružuje osvajanje današnjih latinoameričkih teritorija, nepobitno je da prosečan zaljubljenik u vestern bolje poznaje legende Divljeg zapada od poluzaboravljenih lica Jukatana, Anda ili Amazona. Ali, ma koliko se trudili, pored Bilija Kida, Divljeg Bila i ostalih često pominjanih aktera (a zapravo mitova), mi veoma malo znamo o stvarnim licima Zapada na čijim kostima je i sagrađena država koju poznajemo kao SAD. Ta lica, koja su ostavili svoje živote osvajajući američki zapad, pokošeni zverstvima granice ili poklekli pod železničkim pragovima, zauvek će ostati bezimena. Te neimenovane porodice, koje su u očaju tražili makar obećanje boljeg života su bili prvi talas naseljavanja, praćeni podjednako očajnim tragačima za srećom, traperima i kopačima zlata. Železnica, vojska, trgovci, kurve i kockari bi dolazili poslednji, kao pravo lice civilizacije koja osvaja do tada netaknutu lepotu Zapada.

          Čak su i indijanci, ti ponositi američki urođenici romansirani u nekim pokušajima revizije istorije. Zasluženim i neophodnim, ali ipak samo pokušajima. Ipak su oni pali kao prve žrtve ekspanzije belog čoveka u Americi. I dok njihovi običaji i kultura sada potpadaju pod domen arheologije i etnologije, i laiku je poznato da se njihov duhovni svet ponekada kod new age poklonika i modernih hipika izdiže na neosnovane stepene. Možda su žrtve u osvajanju Zapada, možda čak i riznica običaja i tradicije koja može pomoći modernom čoveku u mnogim aspektima, ali su bili i ravnopravni učesnici u divljaštvu i klanici koju danas zovemo Divlji zapad. Ili modernije – vestern. Od špageti vesterna koji su otvorili vrata planetarnoj popularnosti ovakvog, brutalnog i divljeg doživljaja, pa sve do novijih ostvarenja poput najavljenog novog vesterna Kventina Tarantina, filmski prikazi Divljeg zapada su doživljavali uspone i padove. Strip je tu bio u velikoj meri dosledniji. Dok je Lens Vorena Taftsa otvorio vrata američkoj interpretaciji vesterna koja bi više nalikovala evropski strip, Poručnik Bluberi Žan Žiroa i Šarlijea je doneo upravo onu vrstu neposrednosti koju sa sobom nosi špageti vestern. Uz hipnotišuće realan i detaljan crtež Žiroa i scenarističku genijalnost Šarlijea, Bluberi je strip koji postavlja standarde.

          Standarde koje je Žodorovski značajno pomerio svojim El Topom, čineći od vesterna metafizičku nadrealističku tvorevinu u kinematografiji, kao i Izbacivačem, stripom nastalim uz saradnju sa Bukom. Izbacivač je daleko prizemnije i konciznije ostvarenje u odnosu na El Topo, i pruža upravo onaj doživljaj sablažnjujuće brutalnosti Divljeg zapada koji čitaoci cene i vole.

          Prikazi ovog, stvarnog Divljeg zapada su postali kanon u mejstrim i nezavisnom stripu, pa čak i u komercijalnijim masovnim izdanjima poput italijanskog Teksa, ili realistične vestern tragedije u Ken Parkeru Berardija i Milaca.
          U ovom slučaju, brutalnost Pustinjske zvezde (Makondo, 2014) je skoro isključivo u rukama belog čoveka. Priča počinje na civilizovanom istoku, u Vašingtonu, prateći pre svega porodične događaje oko Meta Montgomerija, šonkonerolikog visoko pozicioniranog u Ministarstvu odbrane američke Vlade, otuđenog od žene i ćerke, samozadovoljnog u svojoj osamljenosti, ljubavnici i društvenom položaju.

          Međutim, svet našeg junaka se razbija u sitne krhotine kada mu maskirani provalnici siluju i ubijaju ženu i ćerku, ostavivši ih in situ u predvorju porodičnog doma, nage i oskrnavljene, sa simbolom zvezde iznad horizonta urezanom na grudima mlađe žrtve. Zločin pokreće čitav niz postupaka Meta Montgomerija, koji postaje gonjen željom da rasvetli zločin, i koji ga vode ka granici civilizacije, ka Kanzas Sitiju, Topeci i smeru prodiranja železnice u netaknutu divljinu zapada.



          Zver koja ga čeka sa druge strane, na kraju puta i civilizacije, je Džejson Koldrej, antiteza uglađenom, školovanom i civilizovanom Montgomeriju, koji predstavlja simbol urbane civilizacije koja nadire i svih njenih čari, trulih ispod uglancane površine.

          Koldrej je, nasuprot njemu, trula jabuka u svojoj osnovi. Moćni tiranin koji poput bolesti prati nadiranje civilizacije u divljinu, donoseći kurve, kocku i sve ostale darove radničkoj klasi koja u znoju i krvi postavlja železničku prugu i polako otima zemlju iz kandži divljine. Ali, kako se ispod Montgomerijeve fasade nazire pukotina u njegovim željama i stvarnosti, tako i očigledna trulež Koldreja poseduje duboko zakopane ideale i zrnce dubljeg ludila. Vestern Jin i Jang. Apsolutne krajnosti ne postoje u životu, pa nas ni Desberg ne vređa predstavljajući takvima glavne aktere. Naime, Koldrej je duboko u srcu dete neobuzdane divljine koje mrzi civilizaciju i prezire čoveka. Za njega su svi naseljenici kuga koju treba proterati daleko od divljine i prirode. Ne može se reći da nije u pravu. Ali, njegovi metodi, zločinački u svojoj osnovi, ga sve više odvajaju od ekološke utopije o kojoj sanja.



          Ova dva antipoda, Montgomeri i Koldrej, se suočavaju u amalgamu srušenih snova i ličnih gubitaka, da bi se zapravo pokazalo da obojica sanjaju o sličnim idealima, dok će pobedu ipak odneti onaj koji je zadržao makar malo duše.

          Konačan epilog priče, naravno, ne sme i ne može biti ispričan u tekstu, ali dovoljno je reći da potera glavnog junaka zadire duboko iza negativca koji je čitaocu poturen kao očigledno zlo.
          Marini je svoj deo posla odradio sa visokim standardima. Crtež je detaljan i adekvatan samoj radnji, i pruža sve mogućnosti čitaocu da se utopi u srž radnje. Likovi, dinamika i kadriranje su urađeni tako da se čitalac u potpunosti može opustiti i prepustiti scenariju.




          Jedna od najsnažnijih odlika ovog stripa, pored tehničke savršenosti domaćeg izdanja Makonda, je i saznanje čitaoca na kraju da priča koju su pročitali ima elemente istine. Tokom dugotrajnog procesa skupljanja istorijske građe za strip, Stiven Desberg je zasnovao svoju radnju na stvarnim likovima i događaju. Met Montgomeri, visoko pozicioniran u Ministarstvu odbrane, zapravo je postojao, i izgubio je porodicu u događajima sličnim onim prikazanim u stripu. Počinioci nikada nisu pronađeni. Arhive ministarstva poseduju tragove koji pokazuju da je Met Montgomeri služio tokom građanskog rata pod generalom Grantom, kao i da je 1869. godine postao pomoćnik ministra. Gonjen željom da pronađe ubice žene i ćerke, Montgomeri je 1872. godine podneo ostavku i otišao na zapad prateći ono što je mislio da je trag počinilaca. Sa tog puta se nikada nije vratio.

          S druge strane, tragovi koji u kaznenom registru vode do čoveka koji se zvao Džejson Koldrej su daleko oskudniji, ali postoje. Koldrej se više puta pominje u vezi sa aferama i zlostavljanim devojkama iz Topeke.

          Razvoj i rasplet priče u stripu su, naravno, samo plod mašte autora, ali utešno je znati da je Desberg uložio toliko truda da zasnuje svoju priču na stvarnim premisama. Uostalom, stripsko romansiranje istorije i nuđenje nepouzdane varijante ishoda je uspelo Alanu Muru u From Hell, pa zašto ne bi i Desbergu u Pustinjskoj zvezdi.


svet stripa mali logo

Kaiševi

Piše: Nikola Dragomirović

Nikola Dragomirović, rođen 1977. godine u Beogradu, diplomirao arheologiju na Filozofskom fakultetu 2003. godine. Saradnik je beogradskog nedeljnika "Vreme" gde redovno objavljuje tekstove o stripu i strip-kulturi. Dugi niz godina radi kao terapeut sa osobama sa ometenošću, posebno sa autističnim osobama, autor i koautor je brojnih inkluzivnih i terapijskih programa rehabilitacije. Član je ICOM-a. Autor je bloga za promociju, kritiku i istoriju stripa "Kaiševi".


©
 Svet stripa

Prijavite se i ostavite komentar.
Hvala.